NEPOSREDNA je i iskrena. Atraktivna, dugonoga, crnokosa. Svima brzo prirasta za srce. Rivalke ne osvaja samo šarmom, inteligencijom, već smečevima. Najbolja odbojkašica EP u Italiji i Srbiji uživa u danima slave, ali je i čvrsto na zemlji. Zlatna medalja nije, niti će je izbaciti iz koloseka.

- Osećam se predivno. Euforija još traje, sve je kao iz sna, ali ne mogu da opišem emocije. Zato ne mogu da nađem prave reči - priča prva dama 27. šampionata Starog kontineta.

Da li je lako nositi se sa titulom prvaka Evrope?

- Nije. Ljudi sada prate šta radimo, kako se ponašamo, svaki naš pokret je pod lupom. Neverovatno je koliko mi ljudi prilazi na ulici i čestita na zlatu. Tek posle šampionata smo uvidele koliko je bilo veliko interesovanje za naše utakmice. Teško jeste, ali to su slatke muke.

LIČNA KARTA IME i prezime: Jovana Brakočević Datum i mesto rođenja: 5. 3. 1988. u Zrenjaninu Visina: 196 cm Težina: 82 kg Broj utakmica: 201 Pozicija: korektor Klub: Dži Ti M. (Japan) Trofeji: evropsko zlato i srebro, svetska bronza, bronza na Gran priju, tri Evrolige. Najbolji igrač EP 2011, najbolji server EP 2007, najbolji napadač Gran prija.

Da li ste intimno verovali da možete da osvojite zlato?

- Iskreno sam se nadala. Verovala sam u tim, devojke. Znala sam da će sa pozitivnom atmosferom doći sve, i fantastični poeni, potezi. To se i desilo. Nijednog trenutka u meni nije bilo skepse da nećemo uspeti.

Gran pri je pokazao da imate kvalitet za visok plasman. Ipak, postojala je bojazan da ne padnete u formi?

- Jedino je provejavao strah, kao što je govorio i selektor Zoran Terzić, da nećemo izdržati preveliki fizički napor. Pokazale smo karakter, mentalnu snagu, jer smo i poslednje atome snage izvlačile ne znam ni ja odakle. To samo pokazuje koliko smo velika ekipa.

Zašto vam je u početku bilo toliko teško da igrate kod kuće?

- Kako je odmicalo takmičenje, kako smo se navikavale na naše navijače, bilo je sve lakše i lakše. I ta ista publika nam je omogućila da lakše dođemo do medalje, u kritičnim trenucima nam je davala krila i puno pomogla.

Kako se osećate kada vas svi, pa i oni koji nisu verovali u vas, tapšu po ramenima?

- Nažalost, rano sam preko roditelja, koji su sportski radnici, saznala kako sve to funkcioniše. Ne potresam se previše. Mislim da sada imamo savršenu priliku da promovišemo naš sport. Postali smo odbojkaška nacija i zbog toga nijedna žrtva nije teška.

Kako su titulu doživeli vaši najbliži, roditelji, braća, momak?

ŽELIMO U LONDON VEĆ 4. novembra u Japanu startuje Svetski kup, na kojem se juri olimpijska viza?
- Biće veoma teško, naporno, neizvesno. Daćemo svoj maksimum, nadamo se karti za London. U svakom slučaju, imamo tri šanse i jednu ćemo sigurno iskoristiti.

- Svi su dirnuti, otac, majka, braća rekli su mi i da su plakali, što me je dodatno dirnulo. Dečko je bio tu, rekao mi je da mu je nedelja, 2. oktobar, bila jedan od najlepših dana u životu. Kod svih su pozitivne vibracije, emocije, koje i dalje izbijaju.

Da li ste imale svoju intimnu, porodičnu žurku?

- Nisam, jer sam se razbolela još za vreme šampionata. A, znate kako kod nas ide, nema žurke bez alkohola. Ali, najbitnije je da su meni najdraži ljudi sve vreme uz mene.

Za vas iz ravnice važi da ste mirni, staloženi. Ali, na terenu ste svi sušta suprotnost. Kako to objašnjavate?

- Ne mora da se sport poistovećuje sa karakterom. Onakvi kakvi smo na terenu, ne moramo da budemo i u privatnom životu.

DOBILA I IZGUBILA ŠTA vam je odbojka donela, a šta odnela?
- Odnela mi je mnogo toga. Pre svega adekvatno obrazovanje, jer se čovek ne može posvetiti školi maksimalno, neke izlaske, intimu. Opet, donela mi je mnogo prijatelja, popularnost. Ima dosta za i protiv. Ali, nikad ne bih menjala ovaj život.

Vi ste, kako kažete, „četiri meseca u utakmici“. Kako to izdržati?

- To je neverovatno teško i nehumano. Problem je i to što profesionalni sport nije nimalo zdrav, tako da ni raspored takmičenja nije preterano normalan. I nismo samo četiri meseca pod utakmicama, već mnogo duže. Jer, mi samo što završimo plej-of mečeve u nacionalnim prvenstvima odmah nastavljamo sa treninzima i utakmicama. Pa, mi smo posle 10 dana zaigrale Evroligu. Praktično godinu dana igramo. Ali, bože moj, nekako izdržavamo. Dokle, videćemo.

Koja je, po vama, utakmica bile odlučujuća u pohodu ka tituli?

POČELA KAO KOŠARKAŠICA - IZ sportske porodice sam. Otac rukometaš, majka košarkašica, jedan brat rukometaš, drugi trenirao vaterpolo, pa se posvetio studijama. Počela sam kao košarkašica, a majka me je sve vreme ubeđivala da počnem da treniram odbojku i vrlo brzo sam se zaljubila u taj sport - priča Brakočevićeva.

- Nekako mi je meč protiv Rumunije bio najteži, jer smo u tom trenutku dosta oscilirale. Od tog trenutka smo počele da igramo sve zajedno, izvlačimo maksimum iz sebe, a planule smo i fizički. Bio je najposebniji meč, jer je tražio da budemo koncentrisane. Protivnik je bio slabiji, što nama nikad ne odgovara. Ponosna sam na devojke zbog toga. Kasnije smo se digle, igrale izvanredno, a finale sa Nemačkom je bilo izuzetno.

Često volite da kažete da je ova generacija posebna. U čemu je snaga reprezentacije?

- Posebne smo, jer smo stvorile nešto što je u ženskom ekipnom sportu vrlo teško. Nema sujete, zavisti, pomažemo jedna drugu, kada jedna izađe, klupa je uz nju, baš kao i uz onu koja je na terenu. Ne hrabrimo se samo mi međusobno, tu je i trener, stručni štab... Nema straha od greške, jer je i to sastavni deo života, sporta. Napravile smo ravnotežu na koju smo sve ponosne. Moram i da naglasim da je to teško održati. Mislim da ova generacija ima kapacitet za to i zbog toga smatram da je posebna.

SVI SMO JEDNAKI KAKO objašnjavate odbojkaški bum?
- Rezultati pokazuju da se sa decom od malih nogu radi na visokom nivou. Treneri im poklanjaju veliku pažnju, nema toliko tatinim i maminih sinova i kćeri. Valja pohvaliti i decu koja se trude, rade. Razlikujemo se od drugih sportova, a i zemalja.

Rano ste se odvojili od porodice, brzo sazreli?

- Mislim da sam bila dosta zrelija od svojih vršnjaka. Naročito zbog načina života koji je moja porodica vodila. Moj otac je igrao rukomet u Italiji, tako da je, kao i ja sada, retko dolazio u Srbiju. To je sastavni deo našeg posla. Zbog toga sam bila pri ruci majci, tako da sam, uslovno rečeno, ranije sazrela. Ali, ne žalim zbog toga. Imala sam fantastično detinjstvo i dokazala sam da sam svesnija i savesnija od mojih vršnjaka, na šta sam veoma ponosna.

Iz beogradskog Poštara otisnuli ste se u Italiju. Igrali ste u Kini, sada ste u Japanu. Kako se prilagođavate različitim kulturama?

- Po pitanju hrane ne prilagođavam se. U Aziji se hranim po italijanskim, nemačkim restoranima. U Italiji je bilo lako, kultura je slična našoj, a kako sam bila na severu i Beograd je bio blizu. U principu, nije mi problem, bilo gde da me bacite snaćiću se. Nemam neke preterane zahteve.

UZ RAME VELIKANIMA JOVANA Brakočević je odnedavno i zaštitno lice „Najkija“ i u društvu je: Rodžera Federera, Rafela Nadala, Marije Šarapove, Kobija Brajanta...
- Ne mogu da kažem da sam stala uz neke svetske asove, ali se nadam da sam na dobrom putu - kaže plava dvojka.

Prirodno da vam je ekipna titula najdraža. Ipak, u 23. godini ste već osvojili brojna priznanja. Koliko vam znače?

- Moram da naglasim da su pojedinačne nagrade zasluga dobrog rada cele ekipe. Mnogo mi znače, naročito kada se borim sama sa sobom, kada sam povređena, kada nisam „sva svoja“. Onda mi ostaje da radim, jer znam da će mi se to jednog dana vratiti. I od kada znam za sebe želela sam da ovo doživim.

Kako se izboriti sa navijačima koji priznaju samo prvo mesto?

- Jednostavno, ogugla se na sve to. Ne može se tako razmišljati, jer niko ko je preskakao stepenice nije bio uspešan. Možda trenutno, ali ne i na duže staze. Korak po korak je siguran put ka uspehu. Isto je tako i u životu: ne gaziti po ljudima, ići pošteno, graditi uspeh zahvaljujući sebi. Normalno, slušati savete, trenera. Sami smo svoji neprijatelji, ali isto tako možemo da budemo i prijatelji. To je nešto što nosim iz kuće, što su roditelji hteli da usade braći i meni, tako da mislim da sam u tome potpuno uspela.