Pune dve decenije je trajala bitka ta sa protivnicima, sa samim sobom. Završena je ovog proleća. Bio je to „rat“ iz koga je trebalo izvući zdravo telo i um. I, dobio je pobednika. Veliki vaterpolista Dejan Savić (36) stavio je tačku na prebogatu karijeru.


Za sve ove godine, postavio je i jedan, za sada teško oboriv rekord. Niko nije toliko puta igrao za reprezentaciju kao on. A, igrao je za tri različite države.

- Brzo su prošle ove 22 godine. Da li bih nešto menjao? Ne verujem. Ne, ne bih... - kaže Dejan Savić za „Sport“
.

Jedan je od retkih vrhunskih srpskih sportista koji ni sekundu posle odlaska u penziju nije „lutao“. Naprotiv, još kao aktivan igrač se posvetio trenerskom poslu. Selektor je srpskih mlađih juniora, momaka rođenih 1994. i mlađih.

- Sam sa sobom sam sve raskrstio još prošle godine. Tada sam već završio karijeru, ali sam na poziv prijatelja i dugogodišnjeg saigrača Viktora Jelenića prihvatio da pomognem Crvenoj zvezdi.

Već tada ste prihvatili i ponudu Saveza?

- Jesam i još sam u trenerskom „plićaku“. Dobro znam da lepa i bogata igračka karijera ne mora neminovno da „proizvede“ dobrog trenera. Nije me sramota da pitam nešto što ne znam. Vreme je glavni sudija. I sreća, naravno.

Kada se osvrnete na 22 godine, šta vidite?

- Iskreno, nisam se baš puno osvrtao. Ipak, vidim fanatičnu posvećenost vaterpolu, veliki napor da čovek ne misli na sporedne stvari.

Kako ste uspevali?

- Šalom i večitim optimizmom. Kada je bilo i lepo i teško, sve sam okretao na onu drugu, šaljivu stranu. To je bio moj odbrambeni mehanizam, tako sam punio baterije. Imao sam i dobro društvo.

I u trenucima odvojenosti od porodice, a to je stalni pratilac života vrhunskog sportiste?

- Mnogo osoba je trpelo zbog moje posvećenosti vaterpolu. Trpeo je život. Ali, isplatilo se. Kada pogledam sve medalje koje sam osvojio, vidim da je vredelo.

Bilo je uspona i padova?

- Svakako, tako je svima. Ali, više pamtim neuspehe. Uspeh se proslavi i sutradan se već zaboravi. Neuspeh ostaje rana za ceo život.

Odakle energija za tako dugu posvećenost vaterpolu?

- U ljudima, ekipi, atmnosferi. To je jako važno. Tačno je da svi, vremenom, postignemo automatizam u pokretima, u razmišljanju, ali bez podrške jedni drugima, ne bismo uspeli. Retki su sportisti koji su sposobni da okrenu „prekidač“ u glavi i da se isključe, posebno u ekipnim sportovima. Zbog toga su važni ljudi sa kojima igrate.

Da li je bilo i onih drugačijih momenata?

- Jeste. Dešavalo se da poželim da dignem ruke od svega. Ali, kako su takve misli dolazile, tako su i prolazile. Ništa dugotrajno.

Tako bogata karijera, toliko uspeha nije odgovarajuće naplaćena? Novcem, naravno?

- Nije naplatio niko pre nas, nismo mi, a neće da naplati ni neko posle nas. Statistički, manje od pet odsto vaterpolista stekne nekakvu egzistenciju kroz karijeru. Samo 0.05 odsto zaradi toliko novca da ne mora da radi ništa do kraja života. Ali, to nije do nas.

Vi ste svoje odradili?

- Tako smo vaspitani, takva je naša svest: da ginemo za ekipu, za reprezentaciju. Zaista nismo razmišljali o tome da zaradimo dovoljno novca za penzionerske dane. Ali, uvek nešto mora da se radi. To je dobro za čoveka.

Kako ste podnosili umor, fizički i mentalni?

- Za mene je uvek postojao samo fizički. Taj umor se kontroliše mentalnom energijom. I tako, u krug.

Pamtite li neki meč kao ekstremno težak?

- Postoji jedan, jedini. Bilo je to finale Evropskog prvenstva u Beogradu 2006. protiv Mađara. Na kraju sam jedva izašao iz bazena.

Kako najbliža porodica: supruga Bobana i ćerka Danila doživljavaju muža i tatu, vrhunskog vaterpolistu?

- Ćerka je još mala. Zna da sam igrao vaterpolo, viđala me je na televiziji, ali ništa više od toga. Što se supruge tiče, dugo smo zajedno. Prošla je kroz sve faze. Ponekad pomisli da se udala za pomorca, kapetana prekookeanskog broda.

I ponekad plati ceh, ni kriva ni dužna?

- Jednom sam sanjao kako ispred našeg gola vodim duel sa protivničkim centrom i kako ga udaram. Iz sna me je probudio glas supruge: Zašto se udaraš, čoveče!?

Dešava se..?

- Ma, sto puta mi se dogodilo da „proživljavam“ bitke u vodi. Ponekad razmišljam o tome, sanjam. Proći će...

JEZICI
Igrali ste u Španiji, Italiji, Rusiji. Pre pet godina, u interesantno osmišljenoj najavi EP u Beogradu, „otvarali“ ste Dnevnik RTS na španskom. Kako idu jezici?
- Ne mogu da kažem da tečno govorim. Svi mi često pogrešimo i u našem, srpskom. Pre bih rekao da se dobro služim španskim, italijanskim, ruskim, engleskim...

SVET
Često se kaže da sportisti po nekoliko puta obiđu ceo svet, a zapravo ništa ne vide?
- Za svako putovanje sam se pripremao, čitao materijale o gradu ili zemlji u koju dolazim. Uspeo sam mnogo toga i da vidim, mislim na monumentalna zdanja, muzeje...
N
ajlepši grad u kojem ste igrali.
- Dva su bez premca. Barselona i Firenca –kaže Savić koji je odigrao 444 utakmice za nacionalni tim i postigao
405 golova.

SA DAČOM KROZ SVET
Savić je gradsko dete, odrastao je u beogradskom naselju Miljakovac. Neposredni komšija mu je bio, kasnije dugogodišnji prijatelj Danilo Ikodinović, takođe legenda srpskog vaterpola. Obližnji banjički bazen bio je logičan izbor.
Za prvi tim Partizana je debitovao sa samo 15 godina. Kroz karijeru, put ga je vodio u Barselonu, Firencu, Reko, Kazanj.
U reprezentaciji je debitovao ne nezvaničnom turniru, tokom godina sankcija. Na glavnu scenu je stupio pod vođstvom Nikole Stamenića, kada i cela nezaboravna generacija, 1997. na Šampionatu Evrope u Sevilji. U godinama koje su sledile, postao je najbolji bek planete.
Iz reprezentacije se povukao odmah posle Olimpijskih igara u Pekingu. Utakmica za bronzanu medalju, protiv Crne Gore bila je poslednja, 444. za državni tim.


PROFIL
Rođen: 24. aprila 1975. u Beogradu

Visina 190 cm
Klubovi: Partizan, Barselona, Florencija (Firenca), pro Reko, Sintez (Kazanj), Crvena zvezda
Trofeji u reprezentaciji: Zlato na SP u Montrealu 2005. Zlato na EP 2001. u Budimpešti, na EP u Kranju 2003, na EP u Beogradu 2006. Zlato na FINA Kupu 2006. Zlato u Svetskoj ligi 2005, 2006, 2007, 2008. Srebro na OI u Atini 2004. Srebro na SP u Fukuoki 2001. Srebro na EP u Sevilji 1997, na EP u Malagi 2008. Srebro u Svetskoj ligi 2004. Bronza na OI u Sidneju 2000, na OI u Pekingu 2008. Bronza na SP 1998. u Pertu, na SP 2003. u Barseloni.