STIGOSMO u hacijendu Il Melograno. U danima karantina igrači su počeli da pokazuju nervozu. Trenirali su odlično, ali čim bi se vratili u hotel, počelo bi gunđanje. Nije ni čudo, bili su napeti, izolovani od sveta, morala se stvoriti neka stresna situacija.


Zbog toga smo se Džajić, Cvetković i ja dogovorili sa radnicima hotela da isključe TV program posle ponoći. Za varnicu, smatrali smo, neće biti potrebno više od ovog. Na reakciju smo čekali samo pola sata. U sali gde sam sedeo sa klupskim rukovodstvom pojavio se kapiten Stojanović i učtivo upitao zbog čega smo ih lišili jedine večernje zabave. Odgovorio sam mu da me je neprijatno iznenadio, a budući da pita u ime tima, zakazao sam za sutra ozbiljan razgovor.

 

NARUDžBENICA Monografiju „Bari, 20 godina“ možete da naručite na mejl izadvača: contact-redstarshop.rs ili na telefon: 011/266-08-18

 

Sastanak sam otvorio rečima da fudbaleri sigurno ne bi protestovali zbog tako nevažnog razloga, ako poštuju trenera. Takva procena, priznajem, nije stajala. Bila je, međutim, nužna da proizvede žučnu diskusiju. Kapitena su podržali Binić i Belodedić. Bili su u pravu, ali to nismo smeli da im pokažemo. Ostali smo pri svom. Džajić je u oštrom tonu rekao da mogu do mile volje da komanduju kod svojih kuća, ali ne i u Crvenoj zvezdi. Išao je do kraja i naglasio da svako kome se ovakav stav ne dopada može odmah da spakuje kofere i vrati se kući.


U tom času već je počelo zbijanje redova, igrači su počeli da nas uveravaju da niko ništa loše nije mislio. I ja sam dotakao granicu, najavio da mogu odmah da odem. Iza ovog razgovora je došlo do željene tenzije kakva mora da se oseća u ekipi uoči važnog meča. Ostaće mi zauvek urezano Binićevo pitanje: “Šefe, da li je moguće da neću da igram u finalu?” Operacija je uspela!


Pre Barija dva puta sam se uverio u snagu Olimpika: u Parizu, u meču sa Pari sen Žermenom i protiv Oksera u Marseju. Sjajan, moćan, veliki tim! Papen jedan od najboljih evropskih napadača, brz kao metak, Pele vanserijski individualac, Vodl suptilan, s fantastičnim pasom, Boli i Mozer izuzetan tandem centarhalfova...


Zvezda je na poprište velike, istorijske utakmice stigla nekoliko dana ranije. Na dočeku provala oblaka. Naš domaćin priča na italijanskom, ne razumem, brzo stiže prevod: “Ko god u Bari dođe s kišom, obavezno iz njega odlazi sa suncem“. Ima li lepšeg dočeka?

Kako se, ipak, suprotstaviti Olimpiku? Izabrao sam varijantu u kojoj zatvaramo prilaze svom golu i igramo dekadentno, sa devetoricom u bloku, na rezultat. Pre nego što sam to odlučio, pitao sam igrače u bazi: “Hoćete li da igrate lepo, ili da podignete pehar?” Sa svih strana je odjekivalo: “Da budemo prvaci Evrope“!


„E, kad je tako, onda me sad poslušajte do kraja i ne morate više nikad!” Svesno sam sav rizik preuzeo na sebe, znao da ukoliko Zvezda bude mislila samo na defanzivu i izgubi finale, jedini krivac biću ja. Moj kolega sa protivničke klupe, gospodin Gutals, sigurno je sve mogao da očekuje osim da će Zvezda isključivo da se brani. Svet je navikao da naši momci igraju i napadaju, a upravo je to najviše odgovaralo Francuzima.

Rekao sam Džajiću: “Gutalsa cenim kao sjajnog stručnjaka, ali ako me on sa svojih 70 godina nadmudri - ubiću se!” Obavestio sam Džajića kakve su mi namere. Prihvatio je ideju. Zanimljiv dijalog vodio sam i sa Sinišom Mihajlovićem, koji je po saznanju da ćemo igrati defanzivno, upitao: ”Šta da radimo kada mi imamo loptu?” Uzvratio sam: “Igrajte! Ako ne znate šta ćete, vi dodajte loptu Francuzima i opet se branite...”

Imali smo i sportske sreće, ali moj je utisak bio, kako je utakmica odmicala, da ne možemo da izgubimo. Kada je došlo do produžetaka, taj osećaj se još učvrstio. Olimpik je počeo da pada, izgubila se njegova silovitost. Tek Piksijevim ulaskom igra našeg protivnika je živnula, ali on je prekratko bio na terenu. A, njega sam se najviše plašio.


Dobili smo, ipak, ono što smo i priželjkivali: izvođenje penala. Verovao sam da je Stojanović bolji golman od Olmete. U prvenstvu smo više puta šutirali penale, imali smo uigranu postavu, trebalo je samo da se Prosinečki i Binić dogovore ko će prvi da krene ka beloj tački, Pančev je uvek peti. Prosinečki je izustio: “Ja sam prvi!”

Moglo je da počne. Prosinečki 1:0, Stojanović brani šut Amorosa, ređaju se Binić, Kazoni, Belodedić, Papen, Mihajlović, Mozer, svi pogađaju cilj, evo i Pančeva, evo i najdužih, najdramatičnijih, ispostavilo se i najlepših sekundi u mom životu, ali i u životu Crvene zvezde. Pančev je zatresao mrežu! Potrčao sam u susret momcima, osvajačima najsjajnije klupske krune u istoriji našeg sporta, radovao se s njima na terenu, na pobedničkom postolju, u svlačionici i hotelu, ali veselje, onakvo kakvo sam pre Barija priželjkivao - nisam doživeo. Ni ja, ni drugi. Bili smo potpuno iscrpljeni, čak nesvesni rezultata.


Zvezda je srušila veliki, bogati Olimpik, čijim igračima je obećano po 300.000 dolara u slučaju pobede, daleko više nego što je bila naša nagrada o kojoj ama baš niko nije razmišljao. Kakve pare, dobio sam, odnosno, dobili smo ono što nema cenu, što ostaje kao svetionik za sva vremena i, uz porodicu je najdragocenije u našim životima.

Zvezda je život.

Sutra: Siniša Mihajlović

Daj - ne daj, uzmi – vrati“