Maksić: Još sam gladan trofeja

Za vino se kaže da je što starije to bolje! U ovom slučaju radi se o nekadašnjem reprezentativcu naše zemlje, Nenadu Maksiću, koji ove sezone u Partizanu doživljava “drugu mladost”. Dok su njegovi vršnjaci već okačili “patike o klin” desni bek Partizana i u 39. godini, poput mladića, sa velikim entuzijazmom i gladom za golovima, pobedama, vodi crno-bele do, verovatne, osme titule u istoriji kluba. Ljubitelji rukometa na „Banjici“, malo u šali, malo i u zbilji kažu da bi “Maksa” na ovom nivou mogao da igra još pet godina.

- Prethodne dve godine sam igrao u Smederevu. Ne mogu da kažem da je bilo na rekreativnom nivou, ali imao sam obaveza i prema klubu, gradu, tako da nisam mogao 100 posto da se posvetim obavezama na terenu. Hteo sam da proverim sebe da li mogu da igram još na visokom nivou. Postavio sam sebi ambicije da osvojim titulu, što smo na dobrom putu da ostvarimo. Dobro sam se pripremio kako na fizičkom, tako i na psihičkom, mentalnom planu. Može da se kaže da je ovo moja “druga mladost” - kaže desnik bek crno-belih Nenad Maksić za „Sport“.

Da li postoji formula za uspešnu igračku karijeru i u poznim godinama?

- Pre svega uživam u bavljenju rukometa. Pred trening, utakmicu, imam ritual sa torbom. Spakujem je i tada su mi u prvom planu obaveze na terenu. Posvećen sam ovom sportu i tome leži ključ zbog čega trajem ovoliko dugo. Takođe, moram da kažem da tokom karijere nisam imao težih povreda. Bila je tu atroskopija kolena, povreda ruke, ali nikada više od dve nedelje nisam odsustvovao sa terena.

Koliko ćemo još da vas gledamo na terenu?

- U godinama sam kada razmišljam o tome, ali ne mogu sada da kažem da li će to da bude još jedna, dve sezone. Nadam se da mogu još da igram na istom nivou. Ne treba drugi da mi kažu “E, Makso, nije više ovo za tebe”. Osetiću taj trenutak kada je dosta. Ponekad i niste raspoloženi za trening, zbog problema koje svako ima, ali na prste jedne ruke mogu da navedem kada sam bio u takvim situacijama. Imam ciljeve koje sam postavio! Kada sam dolazio u Partizan prvobitni cilj je bio da se plasiramo u Regionalnu ligu. Koliko čujem, od toga za sada nema ništa. Imam ugovor sa Partizanom i sledeće godine, tako da je sada, pošto smo verovatno obezbedili titulu, cilj kvalifikacije za Ligu šampiona.

Pre dolaska u Partizana važili ste za velikog Zvezdaša. Koliko vas je iznadio poziv Partizana i da li ste dugo razmišljali da prihvatite poziv ljutog rivala?

- Sticajem okolnosti Smederevo i Partizan su imali poslovnu saradnju. Pojavila se mogućnost da pojačam crno-bele. Direktor kluba, Aleksandar Blagojević je uspostavio kontakt sa mnom. Sa godinama nisam više navijački ostrašćen. To mi je bio profesionalni izazov. Želeo sam karijeru da završim sa trofejima.

Kakav ste imali doživljaj na prvom susretu protiv nekadašnjeg kluba, Crvene zvezde, u dresu ljutog rivala?

- Bilo je uvreda sa tribina, ali to sam i očekivao. Pokušavam da me spoljašnje stvari ne dotiču, da se što manje osvrćem na njih. Čuo sam povike sa tribina, ali smatram da nije bilo ništa strašno. Nije to posao navijača da određuju ko će gde da igra, ali su jako bitni. Videlo se i ove godine da smo mnogo bolje igrali kada smo imali podršku sa tribina.

Koliko je zasluga Partizana, a koliko Crvene zvezde što ćete karijeru verovatno da završite u crno-belom dresu?

- Kada sam se vratio u Smederevo postojala je mogućnost da ponovo dođem u Zvezdu, ali iz nekih ličnih razloga nisam to želeo. Mogu da kažem da je više zasluga ljudi iz Partizana. Sačekala me je dobra atmosfera u klubu, počev direktora Blagojevića, stručnog štaba, igrača...

Iako vaša profesionalna karijera traje već 20 godina, niste mnogo menjali klubove?

- Mislim da je prekretnica u karijeri bila 1992. godine kada sam stigao u Borac iz Banjaluke na pozajmici iz Crvene zvezde. Bila je to izazov za mladog igrača da igra u tako velikom klubu ne samo za naše već i za evropske standarde. Bilo je zadovoljstvo što sam radio sa trenerom Predragom Došenom. Posle toga sam se vratio u Zvezdu, uzeo Kup 1995. godine, da bi kasnije otišao u Sloven Gradec. Tu sam proveo sjajne trenutke, kako na terenu tako i van njega. Tu sam 1998. dobio sina Aleksu, kasnije i kćerku Unu. Bila je jedne sezone epizoda u Celju, gde sticajem okolnosti nisam dobio pravu šansu. Vratio sam se u rodno Smederevo 2006. godine više iz privatnih razloga, jer je deca trebalo da pođu u školu.

Uporedo sa igračkom karijerom, obavljeli ste i funkciju predsednika RK Smederevo i člana gradskog veća zaduženog za sport i omladinu u gradu na Dunavu. Gde je teže na terenu ili u kancelariji?

- Zbog sukoba interesa nisam više mogao da obavljam funkciju predsednika Smedereva, tako da sam sada vržilac dužnosti. Što se tiče posla u gradi, nije klasičan kancelarijski da moram da budem na poslu od 8 do 15 časova. Više je “leteći”. Imamo 13.000 dece, omladine i profesionalaca, koji se bave sportom, da ne govorim o broju klubova u elitnom rangu. Uspeli smo da dovedemo rukometnu i odbojkašku reprezentaciju u naš grad. Vaterpolisti su bili na otvaranju bazena posle titule u Rimu. Smedervo ima odličnu infrastrukturu. Problemi su finasije. Teška je situacija, ali borimo se da bude bolje.

Gde vidite sebe posle igračke karijere?

- Ima jedna lepa izjava koju je dao Dejan Stanković, koja mi se sviđa. Kada su ga pitali čime će da se bavi posle igračka karijere, on je rekao: “Ne znam šta ću posle, to je isto kao da ponovo počinjem da hodam”. Želim da ostanem u sportu. Mislim da bi mogao da budem trener, da igračko iskustvo mogu da prenesem na mlađe. Imao sam sreću da radim sa našim najboljim stručnjcima, Zoranom Živkovićem, Branislavom Pokrajcem, Jezdimirom Stankovićem, Jovicom Cvetkovićenm, Ljubomirom Obradovićem, Zoranom Kurtešom, tako da vidim sebe u budućnosti u ulozi trenera – zaključio je Maksić.

ŽAL ZA REPREZENTACIJOMDesni bek Partizana sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je dve bronzane medalje na SP 1999. i 2001. godine, a poslednje mečeve za reprezentaciju Srbije igrao je u baražu sa Češkom 2006. godine.
- Ispali smo tada od Čeha. Nisam imao sukob sa tadašnjim selektorom Jovicom Cvetkovićem, koga mnogo cenim. On je napravio novu reprezentaciju, koja je sada u zenitu. Igrao sam tada u Smederevu, tako da sam osetio da reprezentacije nije više za mene, da ne mogu da pomognem. Sa ove tačke gledišta ostaje žal što nisam nastavio da igram u dresu sa državnim grbom – rekao je Maksić.