Kocić: Vojvodina je moj klub!

- Oko kuće uvek nekog posla i stalno nešto sređujem, popravljam, dakle radim- kaže Kocić na početku razgovora za „Sport“.- Sazidali smo je 1998. godine, kada smo se vratili iz Italije. To je baš naš dom: veliko dvorište, koš, roštilj, sto za stoni tenis, bazen... Supruga Tijana, sin Luka (15), ćerka Sara (12) i ja zaista uživamo. Često nam dolaze prijatelji, družimo se...

Nedavno ste se vratili iz Grčke ?

- Otišao sam da pomognem Draganu Okuki koji je vodio Kavalu. Bio sam sve, od pomoćnog trenera, učitelja golmana do prevodioca. Dobro nam je išlo, na polusezoni smo bili treći- četvrti, otvarali vrata za izlazak na evropsku scenu, ali je Okuka dobio otkaz. Rukovodstvo Kavale je htelo nešto više i odlučilo se na taj potez, što se, naravno, ispostavilo kao pogrešan korak, jer smatram da smo iz te ekipe izvukli maksimum. Cilj je bio plej-of, ali posle odlaska Okuke, nisu ništa postigli, iako su pod njegovom palicom beležili dobre rezultate. Spakovao sam kofere zajedno sa Okukom, ali i on i predsednik su insistirali da ostanem. Nerado sam to učinio, sačekao da se sve slegne i jedva čekao da se vratim kući. Bio sam odvojen od porodice i verujte, nisam više mogao da izdržim.

Kakvi su sada planovi, osim „lenčarenja“ ?

- Ma kakvo lenčarenje! To nikako ne odgovara mom temperamentu i načinu života. Namera mi je da preuzmem neku ekipu, da radim, da treniram. Pre odlaska u Grčku vodio sam ekipu Srema u Sremskoj Mitrovici. Dobro nam je išlo beležili smo dobre rezultate u 11 mečeva, ali je usledio poziv Okuke i otišao sam da mu pomognem. To iskustvo mi je dobro došlo, jer sam u isto vreme od njega naučio mnogo toga.

Imate sjajno iskustvo sa terena, ali i na klupi ?

- Voleo bih da nastavim kao prvi trener ekipe, jer znam da to mogu uspešno da radim, što sam uostalom i pokazao. Kao trener golmana, gde god sam radio, bilo je sjajnih rezultata, golmani su dobro čuvali mreže. U tom poslu može uvek da se napreduje, a mislim da sam dosegao vrh. Iskreno, malo mi je to i monotono za moj temperament, jer nedostaje adrenalina, više dinamike. Videćemo kako će se stvari razvijati.

U bogatoj igračkoj karijeri, najviše vremena ste proveli u Vojvodini i kiparskom Etnikosu ?

- Vojvodina je moj klub u njemu sam stekao afirmaciju, šest godina stajao među stativama. U Etnikosu sam završio karijeru i jedva smo čekali da se vratimo kući. Istina je, zadržavali su nas. Međutim, sin Luka je završio osnovnu školu na engleskom jeziku i želeli smo da nastavi školovanje u našoj zemlji. Takođe, plašio sam se da ću ako ostanem još sezonu-dve, ostati zauvek, kao Svetozar Šapurić i Vesko Mihajlović. Lep je Kipar, nema šta, ali je ipak reč o ostrvu „zatvorenog tipa“, što nama baš nije nešto „ležalo“. Završio sam karijeru u 37. godini, tako sam tada procenio i vratili smo se kući.

Predstoji Vam školovanje za profi licencu ?

- To ću da završim u sledećem roku. Kao trener golmana mogu da radim u celom svetu, ali cilj mi je da budem prvi trener. Nemojte me pogrešno shvatiti, jer se ne nudim niti reklamiram. Nisam takav tip. Jednostavno, mlad sam i namera mi je da se oprobam na tom polju, jer je uvek bilo rezultata. Zato, čim se ukaže dobra prilika, eto mene kraj terena.

Tokom karijere imali ste i od koga da učite?

- Trenirali su me Spaleti, Skala, Muslin, sarađivao sam sa Gugletom, Dostanićem, Vukašinovićem, Vučekovićem u reprezentaciji sa Boškovim, Santračem, Petkovićem, Đorićem, Živadinovićem... Imam dakle igračko iskustvo u mnogim klubovima u Srbiji, Italiji, Španiji, Grčkoj našoj reprezentaciji i svakako da znam sve to da prenesem. Kao golman, cele karijere sam imao kompletan pregled situacije na terenu, sada i kao trener.

Opredeljenje je dakle, da se ne pomerate od terena?

- Ni za milimetar. Ne mogu ništa drugo da radim. Fudbal je moje životno opredeljenje. Evo, tri meseca sam ovde i već mi nedostaje teren. Aktivan sam, radim nešto non-stop.

Svojevremeno Vam je gitara bila izbor broj jedan ?

- Istina je. Bili smo klinci, negde 15-16 godina, mi drugari iz kraja i škole osnovali u Vlasotincu grupu „Metak“. Dobro smo „pržili“ rok, imali koncerte, pobeđivali na takmičenjima, gitarijadama. To je bila sredina 80-tih godina prošlog veka. Mogu da kažem, najlepše godine kada se slušala i svirala dobra muzika.

Navodno, otac Vam je slomio gitaru ?

- Nije se baš tako desilo. Bio sam u to vreme pionirski reprezentativac, potencijal. Odjednom, fudbal je prestao da me zanima, pa sam se uhvatio gitare. Tata Dragomir je pokušavao fino, polako da me vrati na stari kolosek, a usput sam, mislim nešto i zabrljao. Uglavnom, zafrljačio je gitaru sa stola i nije je razbio, ali mi je skrenuo pažnju na pravi način. Uvideo sam da je teren ipak pravi put, opredelio se za fudbal i znam da nisam pogrešio. Gitara je, naravno, ostalavelika ljubav.

Svirate li još uvek ?

- Imam sjajnu gitaru, „Fender stratokaster“, originalne američke proizvodnje. Uzmem je ponekad, uključim se u pojačalo, „skinem“ neku stvar koja mi se dopadne. Volim da zasviram onako za sebe i to me ispunjava, ali retko to činim. Ne stiže se, ima raznih drugih obaveza. U svakom slučaju, gitara je tu, da se zna.

Sećanja bude i nastupi u reprezentativnom dresu?

- To su uvek posebne priče i neću reći ništa novo kada ponovim da je velika razlika igrati u klubu i u najdražem dresu. U Vojvodini sam se afirmisao, odigrao 106 utakmica, živim u Novom Sadu, sa Crvenom zvezdom sam osvajao trofeje, u Italiji, Španiji i na Kipru rešio egzistenciju, stekao razna, brojna dugotrajna prijateljstva, ali reprezentacija je posebna priča.

Bilo je i pehova ?

- Imao sam 23 nastupa, a bilo bi ih više da su izostali baš ti pehovi. Šta da kažem kada sam dan pred Evropsko prvenstvo, kada smo zavšrili pripreme i dobili jedan dan da se prepakujemo, kod kuće u kupatilu slomio prst na nozi. Naravno da nisam putovao. Sećam se sjajne utakmice protiv Čeha, dobili smo 1:0. Dobro sam branio i protiv Španije od koje smo međutim izgubili 0:2. Ipak, nešto što me je dugo mučilo - gol koji sam primio iz slobodnjaka od Zahoviča u duelu sa Slovenijom 2001. godine. Tada sam zavšrio reprezentativnu karijeru. Ipak, nastupi za reprezentaciju su kruna svega, ostvarenje dečačkih snova a igrao sam sa velikanima, sjajnim fudbalerima i ljudima, Mihajlovićem, Jugovićem, Savićevićem, Stojkovićem, Mirkovićem... celom tom generacijom.

Šta Vam je remetilo karijeru pored povreda ?

- Bila je i povreda kolena na „dalekom istoku“ u dresu reprezentacije, ali kada sam bio na vrhuncu karijere, sjajno branio i bio najbolje ocenjeni igrač kao golman Peruđe, Skala je doveo svog golmana Bućija i odmah sam, po mojoj želji, da bih nastavio da branim, otišao na pozajmicu u Levante u Španiju, gde sam ostao polusezonu.

Kog golmana sada vidite kao čuvara mreže reprezentacije Srbije ?

- Po meni bi trebalo da brani Željko Brkić, ako želimo da idemo na duge staze. Mlad je, sjajan golman i jedino njega vidim na golu. Drugačije je braniti u klubu i u reprezentaciji i Brkić to zna, kao i da je po opisu radnog mesta golman uvek kriv. Kažem, po meni bi on trebalo da nastavi jer je, kao ogroman potencijal koji se u više navrata dokazao, smatram jedino rešenje za čuvara mreže naše reprezentacije- zaključio je Kocić.