Vujović: Dule i ja svetski foliranti

NAVIJAČE je nervirao bezbrojnim promašajima, izluđivao padanjem u šesnaestercu, a za sve zajedno u Jugoslaviji osamdesetih godina, ipak, bio najbolji napadač. Oni stariji sigurno pogađaju da je reč o Zlatku Vujoviću, dugo godina zaštitnom znaku Hajduka, ali i reprezentativcu „plavih“, koji je odigrao čak 70 mečeva za nacionalni tim i postigao 21 gol.

Danas je isti kao i dok je bio igrač. Ista kilaža, spreman kao puška, isti brz hod na prstima, a 52 godine su mu.

- Održavam formu i zdravlje. Kada vam sport jednom uđe pod kožu traje za ceo život - kaže Zlatko.

* Miljanić je govorio da biste dali više golova od Pelea da ste realizovali svaku treću šansu?

- Istinu je govorio Čiča Miljan, za koga sam uzgred čuo da nije dobro sa zdravljem, a zaista je veliki i trener i čovek. Kad su svi viđali loptu u golu, ja sam promašivao. Od velike želje. Imao sam sjajnu brzinu i na 20 i na 50 metara i nisam glumio tehničara, jer su za to bili zaduženi drugi. Svaku dobru loptu u prostor sam stizao, ali se nisam nikad štedeo, folirao i iz tog napora sam i promašivao.

* Ko je bio najbrži igrač tada?

- Ne znam, trčalo je dosta nas oko 11 sekundi na „stotku“. Da li sam bio najbrži ili su to možda bili Binić, Mrkela... zaista nismo merili tada. Bina i Mita su imali taj „cug“ na 50 metara, dok je, recimo, Milko Đurovski možda bio najbrži na 20 metara...

* Karijeru su vam obeležili i penali, padovi u 16 metara za nevericu i očaj?

- Dule Savić i ja smo vodili mrtvu trku ko je više penala isfolirao - uz smeh komentariše Zlatko. - Dule je padao unazad, ja unapred, kao da me sasekao rafal iz mitraljeza. Znate, kada se setim tih vremena ponekad me je bilo i sramota zbog svih tih silnih padova. Mada, od kad me Gi Ru u Francuskoj prozvao po novinama nisu mi svirali ni ono što je bio penal kao suza. Ali, ništa drugačija slika nije ni danas. Mora za sve da imaš talenta, pa i za to. A, Dule i ja smo bili pretalentovani...

* Kada danas podvučete crtu u karijeri, da li biste išta promenili?

- Da sam samo mogao da odem u inostranstvo, recimo, u 24. godini, zaista ne znam gde bi mi bio kraj. Mi smo „gulili“ u našoj ligi do 28. godine, a napadač se posebno istroši i u to vreme mogao je da odigra u top formi do 30. godine. Danas je tehnologija malo uznapredovala, pa je taj vremenski rok pomeren. Inače, zaista sam prezadovoljan svim onim što sam postigao sa Hajdukom, igrao sam 70 mečeva za Jugoslaviju, a bilo je strašnih špiceva, poput Duleta Savića, Filipovića, Halilhodžića, koji jedva da su imali desetak mečeva sa „plavima“. A, kakvih je tek igrača bilo, klubova, kakva je to liga bila? Taj koga su „tukli“, bacali preko ograde u onoj našoj ligi, mogao je da igra gde hoće. Danas ovi klinci odigraju dve utakmice i misle da su igrači.

* Mislite da tu leži dobar deo problema fudbala na prostorima bivše SFRJ?

- Igrao sam dva svetska prvenstva, jedno evropsko, Olimpijske igre i ovi klinci nikad neće shvatiti kakva je to liga bila i kakav se fudbal igrao. Danas im menadžer kupi auto i oni već misle da bi trebalo da igraju u Realu. A, mene i Zorana, Blaž je vozio do 26. godine dok nisam zaradio za prvi auto. Mi smo spavali s loptom, voleli svoj posao i slušali starije, a ovi klinci su razmaženi. Čini mi se kao da ih fudbal ne interesuje, mnogi propadaju, a samo mali broj prolazi. I ne zato što nemaju talenat, već zato što nemaju želju. Tvrdim vam da su meni, kao iskusnom čoveku i nekadašnjem igraču, potrebna dva treninga i utakmica da vidim da li neko ima štofa...

* Ima li krivice u struci?

- Ima nas svakakvih, to je istina. Mada svi tvrde da se treneri dele na uspešne i nesupešne, pravi kvalitet će uvek da ispliva. Ja od prvog dana verujem u Vučevića i pokazuje se da sam u pravu. Hajduk je bio u raspadu, kada smo došli. Napravili smo rezultat i u Evropi, prodali dvojicu najboljih i opet ostali sa „dečijim vrtićem“. A, suštinski, nestašica je talentovanih trenera.

* Kada ste završili karijeru, oprobali ste se u menadžerskom poslu?

- Da, i posle pet godina bacio licencu, jer nisam ja iz tog sveta. Želeo sam da ostanem u fudbalu i nekako mi je taj posao bio najpribližniji mojim afinitetima. Kada sam video, uglavnom, sa kakvim slojem ljudi imam posla, čast naravno izuzecima, okrenuo sam se i rekao nikad više. Moraš da budeš premazan svim bojama i tvrditi nešto u šta ne veruješ. Ja to ne mogu, ne mogu da stanem iza nečega što ne mislim.

* Niste mogli bez fudbala, pa ste počeli rad sa Goranom Vučevićem, ali samo kao pomoćnik?

- Ma, mene samostalan trenerski posao ne zanima, ja nemam i neću da polažem za licencu. Volim da radim sa decom, zato sam i otvorio terene i školu fudbala kao biznis, a u Gorana verujem kao u trenera, savršeno se razumemo. Radostan odlazim na posao, uživam i to nema cenu.

* Porodično živite u Splitu?

- Sin i kćerka nisu fudbalski „inficirani“. Sin je malo igrao kao klinac, a onda se uputio u neke druge, bankarske vode. Dobio je neke nagrade, a meni je baš milo. Ponosan sam na njih.

* Dovoljno je što ste vi fudbalski čovek od glave do pete?

- I previše. Nego, umalo da zaboravim. Pozdravite mi Šeleta i moju ekipu u BGD - onako iz srca reče bivši as SFRJ.

UMESTO BALKANSKE, TRAMVAJ LIGE

* BALKANSKA liga u fudbalu za mnoge je pravo rešenje za spas fudbala na ovim prostorima?

- Postoji ono ali, a odnosi se na pitanje da li ove države mogu da obezbede sigurnost kada nagrne 50.000 ljudi na „tekmu“. Dešavaju se razni ekscesi kada igraju Dinamo i Hajduk, a kamoli kad dođe Zvezda. Zajednička liga nam je potrebna, samo je pitanje dobrog tajminga. I dok se to ne desi i vi i mi u Hrvatskoj igramo „tramvaj“ lige. Vi beogradsku, a mi zagrebačku. A, kad izađemo u Evropu nema nas nigde - istinu priča Vujović.

LIČNA KARTA
Datum i mesto rođenja: 26. avgust 1958. u Sarajevu
Visina: 180 cm
Težina: 74 kg
Igračka karijera: Hajduk (1976-1986), Bordo (1986-1988), Kan (1988-1989), PSŽ (1989-1991), Sošo (1991-1992), Nica (1992-1993)
Reprezentacija Jugoslavije: 70 (21) Trenerska karijera: Hajduk (asistent od 2008)