Kad god su ga kritikovali, pričali mu iza leđa kako je neozbiljan jer se često šali i pravi viceve na tuđ i sopstveni račun, Miroslav Nikolić(54) bi ih ponovo pobeđivao, ili sa reprezentacijom osvajao medalje. Majstor dobre atmosfere, uvek beskrajno zabavan i raspoložen, najveći šmeker srpske košarkaške scene tačno dve decenije gestikulira ispred klupe, skida sako i drži tajm-aute.
Opet je ove nedelje - trener u trendu. Režiser prvorazrednog iznenađenja: pobede protiv evropskog velikana Partizana!?

- Ne volim da pričam o sebi - uz osmeh će popularni Muta za "Sport". - Šta da kažem, da sam imao rezultate u skoro svakom klubu u kome sam radio? To su činjenice, ali nije pristojno o tome sam da pričam.
Početak je vezan za sada već davnu 1990. godinu. Pravo iz igračkih patika Nikolić se preselio na klupu.

IVKOVIĆ SAM SEBE TERA
Strateg Radničkog, koji je osvojio mnogo medalja kao pomoćnik u A reprezentaciji i dva samostalna zlata sa mlađim selekcijama, više puta je izjavio da smatra da je vreme da neko iz mlađe generacije trenera dobije šansu na klupi Srbije. - Dušan Ivković je legenda, čovek sa toliko trofeja, i svi ga volimo, želimo da vodi reprezentaciju. Koliko znam, potpisao je ugovor sa KSS do Olimpijskih igara u Londonu 2012. Ne znam zašto priča kako ga teramo iz reprezentacije, kada to nije tačno. On je sve sam radio, postavljao sve trenere mlađih selekcija, a nismo bili ni blizu medalja. Bez obzira na to, ne znam kome smeta da vodi reprezentaciju. Izgleda kao da on sam sebe tera! Uz to, tačno je da sam rekao da je red da dođe do smene generacija i na klupi, kao što se to dešava sa igračima u reprezentaciji. Vreme je za mlađe, jer se samo naši stariji trofejni treneri godinama rotiraju po klupama - bez dlake na jeziku će Muta.

- Sve je počelo u Mariboru, prvi trenerski posao dobio sam u Sloveniji. Vodio sam malu ekipu, koja se takmičila sa evropskim gigantima u onoj nekadašnjoj ligi SFRJ. I uspeo sam da izborim opstanak sa dva „poštena“igrača i okruženjem punim informbirovaca. Pa neka neko kaže da to nije uspeh.
Šira košarkaška javnost prvi put je čula za ime Miroslava Nikolića u sezoni 1995/96, kada je sa anonimnim BFC iz Beočina igrao finale plej ofa protiv Partizana.
- Vodili smo 2:0 u seriji i onda su nas crno-beli pobedili u tri uzastopna meča i ponovo postali šampioni. Do te dve pobede došli smo u „Pioniru“. Eh da je ušao onaj šut Smiljanića za titulu...
Odmah posle tog finala Nikolić se preselio na klupu Partizana. Mnogi su posle toga zlonamerno tvrdili da je Nikolić - „prodao“seriju.
- Da sam prepustio Partizanu titulu, siguran sam da me nikada ne bi angažovali. Nema ni govora o tome da smo nešto „mućkali“. Pa, ja sam prodao auto da bih u BFC doveo Milenka Topića. Nisam lud čovek!
I već prve sezone pod komandom Miroslava Nikolića Partizan se u velikom stilu vratio na evropsku scenu.
- Prošli smo u osminu finala Evrolige i usledila je serija protiv Olimpijakosa. A oni jaki kao crna zemlja – Dejvid Rivers, Panajotis Fasulas, Dragan Tarlać, Kristijan Velp, Vili Anderson... Na kraju smo poraženi 2:1, a atinska ekipa koju je vodio Dušan Ivković je postala šampion Evrope.
Na evro ranu, kao melem dolazi titula u domaćem prvenstvu.
- Osvojili smo šampionat i ambiciozno ušli u novu sezonu 1997/98. Posle serije poraza, podneo sam ostavku. Ekipu koju sam selektirao i pripremio preuzeo je Kime Bogojević i plasirao se na fajnal for Evrolige.
Usledila je selidba u Podgoricu i nove titule. Mnogi su zaboravili kakva je bila ekipa Budućnosti, kada je Muta sa njom osvojio prvu titulu, ko je tada igrao za Podgoričane, koliko je bilo košarkaša van Crne Gore. Setite se tog sastava: Šćepanović, Pajović, Bošković, Radonjić, Vukčević, Ostojić, Sekulić, Radunović, Ćeranić, Bulatović i Topalović. Kao sa „crno-belima“, Nikolić i sa Podgoričanima doživljava razočaranje u Evropi.
- Te 1999. godine gurali smo odlično u Kupu Saporte. Ušli smo u polufinale i naleteli na Beneton, koji je tada vodio Željko Obradović, a prva zvezda je bio Željko Rebrača. Prvi meč smo igrali u Trevizu i izgubili. Revanša nije ni bilo. Počelo je bombardovanje i mi smo eliminisani. Beneton je kasnije osvojio trofej.
Nikoliću nije mnogo trebalo da shvati gde je „problem“sa rezultatima u Evropi:
- Tokom godina uvek me je pratila ta kob da naletim na timove koje su vodili ili Dušan Ivković ili Željko Obradović. A njihove ekipe „katastrofa“- sve su vredele bar 50 miliona dolara. Majstore, kako da se takmičiš sa takvim timovima!
Priseća se Nikolić i razgovora u međusezoni sa tadašnjim premijerom Crne Gore.
- Sledeće godine direktno sam pregovaroa sa Milom Đukanovićam. Rekao sam mu: „Milo, šta ti želiš?“.Čovek je kao iz topa odgovorio: „Da budem bolji od Partizana i Zvezde!“.Tačno sam znao šta je za takav poduhvat neophodno: doveo sam u Budućnost kapitena Zvezde Milenka Topića i kapitena Partizana Harisa Brkića. Plus sam im „ukrao“i Dejana Tomaševića i Vladimira Kuzmanovića.
I rezulatati su odmah stigli. Budućnost je stigla do nove titule bez poraza, upisala ukupno 27 pobeda. Igrali su „đetići“i Evroligu.
- Krenuli smo kriminalno, pet utakmica - pet poraza. I onda smo sve počeli da „bijemo“. Napravimo seriju od pet trijumfa i obezbedimo mesto u doigravanju. Ako se neko ne seća, tada smo sve mečeve kao domaćini igrali na neutralnom terenu. U Sarajevu nije išlo, ali smo, na sreću, brzo videli da stvari ne funkcionišu onako kako smo zamislili. Preselili smo se u Budimpeštu, prošli u četvrtfinale i zamislite ko nas je tamo sačekao: Panatinaikos, sa Željkom Obradovićem, Dejanom Bodirogom i Željkom Rebračom. Prvi meč smo izgubili, drugi u Podgorici ih razbijemo i onda majstorica u Atini. Znao sam da nema šanse da dobijemo Grke tamo. Šta su nam sve radili, kada bih rekao da smo pokradeni bilo bi premalo. I ponovo moja ekipa ispadne od Željka. Da se nismo sa njima ukrstili, siguran sam da bismo bili prvaci Evrope!
Nikolić je zatim radio nešto manje od dve godine u Hemofarmu, pa imao izlet u ruski Avtodorožnik koji je vratio u Superligu. Prošle sezone je preuzeo Lajonse, sa klubom se preselio iz Vršca u Kragujevac, od anonimnog tima sa novim imenom Radnički napravio ekipu koja ruši najveće, poput Partizana minulog vikenda u NLB ligi.
- U Hemofarmu sam radio odlično, selektirao tim i korigovao neke stvari. Doveo sam Stefana Markovića za 25.000 evra po sezoni, ostao je tu četiri godine i mnogo dao klubu, pa Milana Mačvana, zatim Bobana Marjanovića vratio u život i gurnuo ga u prvu petorku... Sa njim smo radili po pet sati dnevno, da ga unapredimo. Iz Vršca sam otišao gospodski, kako sam uvek i odlazio, i ostavio nešto za sobom, jer nisam od onih trenera koji kada ostave klub - ostave potop.
Iskusni strateg kaže da je uvek mislio na srpsku košarku.
- Mi treneri koji radimo ovde, održali smo srpsku košarku, a ne kolege koje rade po Evropi. Oni su samo kritikovali, pričali odande kako ovde ništa ne valja, a ja ih pitam: otkud onda toliko talenata, medalja mlađih selekcija? Ne znam zašto se domaći treneri potcenjuju.
Sada, sa Radničkim pravi ozbiljnu priču. Iako mu se ekipa sklopila tri dana pred start NLB lige, imala dosta oscilacija, pobedio je Crvenu zvezdu i Zadar u gostima, lidera Krku i Partizan i kod kuće, ima skor 4-5.

IDEALAN ZA NOVINARE Muta je nekoliko puta u karijeri ispaštao zbog „dugačkog jezika“, ali sene kaje: - Često sam pogrešno citiran u medijima. Znaju novinari posao, znaju i da sam brz i bez dlake na jeziku, pa to iskoriste. Često, međutim, idu i na one bombastične naslove, malo istrgnu iz konteksta reči. Ali, nema veze...

- Radim, borim se, uvek sam bio sam, kao vuk samotnjak. Nisam imao nekog „tatu“ da me gura!
Tokom karijere Nikolić je radio sa vrhunskim igračima, ali ne krije da je jedan ostavio poseban utisak:
- Nijedan košarkaš sa kojim sam radio nije kao Dejan Tomašević. Profesionalac od glave do pete, pravi lider u svakom pogledu! Znao sam da uvek mogu da računam na njega, da me neće izneveriti. Slušao sam priče da je bio preplaćen dok je igrao za Budućnost. To nema veze sa istinom. Dejan zaslužuje svaki dinar koji je tokom karijere zaradio. Naravno, uz njega je i Milenko Topić.
I, redovno je ubacivao u vatru mlade košarkaše.
- Mnogi pričaju da su stvorili neke mlade igrače. Izvinite, molim vas pa ko je prvi dao šansu Bojanu Bakiću. Dečko mi je startovao u petorci na utakmicama Evrolige. Crnogorci su me gledali kao da sam lud, golobradi dečak kreće protiv najboljih evropskih bekova. A šta je za Milenkom Tepićem? Pitajte ga ko ga je u Vojvodini uveo u prvi tim. A da ne nabrajam sve ostale kasnije... Lako je uzimati tuđe lovorike.
Na kraju, o milion anegdota čiji je bio glavni akter, Nikolić kaže:
- Neki pričaju kako sam neozbiljan, a prepričavaju moje fazone od pre 20 godina. Ne mogu da radim pod stresom, volim opuštenu atmosferu i neposredne odnose. Neki, koji ne smeju da iznesu svoj stav, nešto ispričaju pa kažu „Muta rekao“... Uvek sam bio iskren i baš me briga šta ko priča – ne ostavlja Miroslav Muta Nikolić nikakvu dilemu.

RODITELJI BEZ UTICAJA
Trenera Nikolića mnogi smatraju za autokratu. Muta ne krije da ne dozvoljava „spoljnim faktorima“ da mu se mešaju u rad.
- Roditelji na mene nemaju nikakav uticaj. Kada ocenim da neki igrač ima takav problem, precizno mu kažem: „Ili ćeš da poslušaš mene kao trenera, ili izvoli neka te mama i tate obučavaju“. A supruge su druga priča. Umeju da poremete mozak igraču, kažu „što si ti plaćen ovoliko, a ne kao neko drugi“. Šta ćeš, dok su žene mojih igrača, poštujem ih...

DEJANOV RECEPT
Po Nikoliću, recept za uspeh je jedostavan:
- Volim kada igrač dolazi u dvoranu na trening da radi, a ne da prvo malo popriča sa saigračima, pa se ispriča telefonom... Majstore, ako ćeš da pričaš idi u kafić, a ako želiš da postaneš košarkaš ,onda treniraj i pola sate pre nego što ja dođem u dvoranu. Takav je bio Dejan Tomašević.

KO KAŽE DA NE ZNAM ENGLESKI
Nikolić je tokom karijere samo dva puta bio u inostranstvu, kada je vodio grčki Apolon iz Patre i ruski Avtodorožnik. Mnogi kažu, zbog toga što ne govori engleski jezik, a njegova šala „što ne znam engleski, da ovom crncu lupim šamar“ postala je kultna.
- Ma, sve su to zli jezici. Napustio sam ekipu Patre zato što nisu imali para. Nisu plaćali, pa nisam bio lud da ostanem tamo. Šta mi fali ovde u Srbiji? Imao sam ponuda od mnogih ekipa, ali nikada ne menjam tim na pola prvenstva. E, kada bi mi ponudili neki Rusi ekipu od 100 miliona, onda bih razmislio...