U DECEMBRU ću, ne krijem, napuniti 62 godine, ali se osećam sjajno i optimizam i radost života u meni nisu usahli. Svaki dan mi, onako kako je bilo u detinjstvu u kojem nisam imala baš mnogo razloga za radost, počinje muzikom, svaki trenutak mi je ispunjen, ja i i dalje funkcionišem „300 na sat“!
Ovako danas govori Marija Veger, naša najbolja košarkašica svih vremena, vitka poput devojke i elegatnog koraka kao onda kada je vladala evropskim košarkaškim dvoranama. Sa setom se seća vremena pre nego što joj se život, zahvaljujući sportu kojim se bavila, pretvorio u bajku.
- Sa majkom Elizabetom i sestrama Terezom i Katarinom rasla sam u teskobnom sobičku širokom dva i po, a dugom četiri metra, u sirotinjskom dvorištu kuće sa brojem sedam, u Krilovljevoj ulici u Novom Sadu - priča Marija Veger. - I tad sam se, međutim, radovala svakom danu, a kad sam otkrila košarku, veliki svet koji kao da je samo mene čekao počeo je, širom, da se raskriljuje.
Čim je, s kraja 50-ih godina prošlog veka, kročila na košarkaški teren od šljake na igralištu „Eđšega“, po skaski, doduše ruskoj, dobila je i nadimak Malčika koji, i danas, Novosađani izgovaraju sa beskrajnom nežnošću.
Sa nebeskim skok-šutem koji bi, i danas, u ženskoj košarci bio avangardan, i ulazom koji niko nije mogao da zaustavi, obeležila je dve uspešne decenije trofejnog sporta u bivšoj Jugoslaviji. Prvo evropsko srebro u Italiji 1968. je, u velikoj meri, obeleženo njenim „rukopisom“. Uzela je i bronzu na EP u Holandiji dve godine kasnije, da bi se 1976. u Poljskoj još jednom okitila srebrnom medaljom. Na tom prvenstvu, baš u meču protiv domaćina, „uknjižila“ je i 43 poena što je, i danas, naš reprezentativni rekord u jednoj utakmici. Trojki, da podsetimo, u to vreme nije bilo.
Mada nestvarno skromna, ipak ne krije da je svesna koliko je bila ispred svog vremena i koliko je veliko ono što je u košarci uradila.
- Ne želim da zazvuči pretenciozno, ali još se nije rodila nova Marija Veger, a pitanje je i kada će - kaže uz razoružavajući osmeh.
Za sport je danas vezana tako što sa igračicama Vojvodine povremeno putuje na važna gostovanja i što pomno prati sve što se u sportu dešava.
- Ne bih da lamentiram, kako to obično rade oni čije sportsko vreme je prošlo, ali sam zaista zabrinuta za budućnost našeg sporta. Nedavno sam čula podatak da se kod nas svega 30 odsto mladih njime bavi i to me je stvarno porazilo. To je premalo da bi nacija bila zdrava, a o bazi za ostvarivanje vrhunskih sportskih rezultata da i ne govorim.

ŽENSKI KORAĆ
KADA JE, sa 19 i po godina, od grada Novog Sada dobila stan od 43 kvadrata koji je, posle sobička u Krilovljevoj, ličio na palatu, na zid je najpre stavila sliku Radivoja Koraća.
- Mada ga nikada nisam upoznala, obožavala sam „Žućka“ i bila ponosna što su me zvali „ženski Korać“. Zato su mi, kad je 1969. poginuo, drugarice iz reprezentacije i prepustile dres sa brojem pet koji je i on nosio - seća se Marija Veger.

OBOŽAVAM NOLETA
MEĐU aktuelnim srpskim sportistima Marija Veger izdvaja tenisere, a među njima Novaka Đokovića kojeg, ne krije, prosto obožava.
- On je čudo, ne samo u sportskom smislu već i kao ličnost. Da biste bili takvi, mora da vas dotakne božja ruka, a njega, očigledno jeste. Ne propuštam, naravno, nijedan njegov meč - kaže kraljica naše ženske košarke.