ODRASTAO je u kraju u kojem su snovi lako lomljivi. Jedan pogrešan korak vodi u neku mračnu ulicu novobeogradskog bloka 70, u kojoj nema mesta za sanjare. Kako je Nemanja Bjelica, momak koji je juče dobio ime i prezime u košarkaškom svetu, isfintirao sve zamke svog opasnog kraja, prevario sve ljude koji su se podsmevali njegovom dečačkom snu i zaobilaznim putem stigao tamo gde se zaputio kao sedmogodišnjak, kada su ga roditelji odveli na prvi trening?
Ovo je priča o “netalentovanom” klincu iz Partizanove košarkaške škole, koji je svoju srećnu zvezdu pronašao u Crvenoj zvezdi i za jedno leto postao faca iz kraja. Gde je bio do one nestvarne večeri na skupštinskom balkonu, lica preplavljenog nevericom, sa srebrnom medaljom oko vrata?
- Sa 17 godina potražio sam šansu u inostranstvu, niko nije znao za mene osim trenera i ljudi koji prate mlađe selekcije. Čak su se i oni zapitali gde sam otišao. U stvari, sve vreme sam bio ovde, samo što niko nije obratio pažnju na mene.
Basket je postao ljubav na prvi šut u “20. oktobru”, Partizanovoj školi košarke u bloku 70.
- Zavoleo sam basket čim sam uhvatio loptu u ruke i prvi put šutnuo, iako nisam mogao da dobacim do koša. S drugarima sam koristio svaku priliku da izađemo napolje i igramo košarku. Nikad nas nisu zanimale video-igrice, kao ove današnje klince. Pre i posle treninga bio sam na terenu. Na jednom košu igraju stariji, a mi klinci čekamo sledeće leto. Skupi se 20 ekipa, i ako izgubiš jedan basket, moraš da ideš kući. Žao mi je što više ne mogu da igram u kraju, morao bih da se bandažiram za “tri na tri”.
Idila je zakucana trapavom odlukom Partizana da raspusti 1988. godište kao neperspektivno.
- Bio sam očajan. Ostala su samo dvojica, kasnije su i oni otišli iz Partizana, a mi smo morali da potražimo sreću u nekom drugom klubu. Baš sam se zabedačio, ali mi je ćale rekao: “Ne brini sine, idemo dalje”. Tako sam otišao u Superfund, odigrao juniorsku ligu s mojim drugarom Savom Lešićem, koji se sada vratio u Partizan. Bili smo najbolji igrači, davali po 30-40 poena.
Odlična preporuka za selidbu u Austriju, gde košarkaši odlaze samo na skijanje.
- Pitao sam se kad su Austrijanci igrali košarku. Svi su negodovali, ali sam ipak poslušao mog menadžera Bojana Tanjevića, što je bio pun pogodak. Uvek sam mislio da ću se razvijati u našoj ligi, u kojoj si svima na oku i svi te drže kao malo vode na dlanu, ali nisam imao tu sreću. Kada sam se vratio, celo leto sam radio s Brankom Karalejićem i mnogo sam fizički napredovao. Bio sam na probi u Fenerbahčeu, ali sam zbog broja stranaca mogao da igram samo Evroligu, što je u tom trenutku bilo nerealno.
Kada je pošao na probni trening Crvene zvezde, naježio se od bliskog susreta sa Svetislavom Pešićem.
- Imao sam strašnu tremu. Pešića sam gledao samo na televiziji kada je osvajao titule u Istanbulu i Indijanapolisu, prvih sedam dana nisam mogao da verujem da sam kod njega na treningu. Mnogo mu dugujem. Ko bi dao takvu šansu nepoznatom momku? Moram da se zahvalim i Aleksandru Kesaru, dao mi je punu podršku na Univerzijadi. Molio sam boga da me Dušan Ivković samo pozove među 18 igrača. Kada se to desilo, mislio sam da sam uradio sve što sam mogao.
Bio je to tek početak sna...
- Polufinale protiv Slovenije pamtiću dok sam živ. Mislio sam da ću da umrem. Infarkt i gotovo. Po povratku u Beograd, stvarno nisam znao gde se nalazim. Pitao sam se da li sanjam. Sa ćaletom sam bio na dočeku 1995, imao sam sedam godina. Sada, eto mene gore na balkonu. To je najlepši trenutak u mom životu.
Više ništa nije bilo kao pre.
- Život mi se promenio za 180 stepeni. Niko me nije znao, sada me ljudi prepoznaju, startuju na ulici... Već sam se na to navikao. Za stare prijatelje ostao sam isti. Kao klinci bili smo nerazdvojni, sada svi imamo obaveze, viđamo se uglavnom vikendom. Odemo na kuglanje u “Delta siti”, na splav “Kruz”, gde provodim najviše vremena kada sam u bloku.
Majka Slavica, medicinska sestra na psihijatriji, i otac Milovan, penzioner, znaju da se neće promeniti.
- Naučili su me da je skromnost vrlina, čvrsto stojim na zemlji i drago mi je što su me tako vaspitali. Ne smem ni da zamislim kako je ćale reagovao tokom prvenstva. Kada smo 2001. zajedno gledali utakmice na televiziji, mislio sam da će da se raspukne. Sada, stvarno ne znam. Nisam ga pitao, niti ću ga ikad pitati.
Dragocena je i škola bloka 70, koja je momke iz kraja poslala na različite strane.
- Naučio sam da vrednujem stvari, da nije sve ružičasto i da moraš mnogo da uložiš da bi nešto postigao. Nažalost, mnogo momaka iz moje generacije otišlo je na mračnu stranu. Mene je košarka sačuvala od nekih iskušenja. Dok sam ja trenirao, neki moji drugari su “blejali” po bloku i nisu znali šta će sa sobom. Imao sam teških trenutaka u životu, nikome ne bih poželeo da prođe ono što sam ja prošao. Bio sam zaboravljen, mislili su da ništa neće biti od mene. Ne želim ovim da se zadovoljim. Hoću da grizem, jer sam još gladan novih uspeha.

NEMANJA BJELICA
ROĐEN: 9. maja 1988. u Beogradu
VISINA: 209 cm
TEŽINA: 100 kg
POZICIJA: krilo
KLUBOVI: Partizan, Superfund, Arkadija (Austrija), C. zvezda
REPREZENTACIJA: zlato na Univerzijadi 2009, srebro na EP u Poljskoj 2009.

PRVI DINAR ZA FARMERKE
PRVI novac zarađen od košarke potrošio je na “krpice”.
- Kupio sam dobre farmerke, a onda i majicu da ih uklopim. Mislim da je posle “pao” i telefon. Bilo bi glupo da kažem da ne želim da zaradim veliki novac, ali pre svega volim košarku. Ako želiš, nije teško ostati normalan i posvetiti se onome što voliš.

ROKENROL
NA muzičkom meniju uglavnom je stari dobri rokenrol, nespojiv sa ukusom većine njegovih vršnjaka.
- Najviše volim “Prljavo kazalište” i “Bijelo dugme”, ponekad pustim i “Beogradski sindikat”. Mogu da slušam sve vrste muzike, ali kada dođem sa utakmice razočaran, opustim se uz stari rok. Ne volim ove “rijaliti” emisije poput “Velikog brata”, pogledam neki dobar film, a desi mi se i da pročitam neku knjigu, posebno kada je dobijem od Milenka Tepića.

KULIRANJE
RETKE su situacije u kojima možete primetiti da je izbačen iz ravnoteže.
- Mirnog sam karaktera. Mogu da se iznerviram, ali se to retko dešava. Pokušavam da iskuliram, da razmislim da li sam ja kriv ili neko drugi. Najviše se iznerviram na parketu, ali to držim u sebi.

MOJI IDOLI
NAJČEŠĆE ga porede s Dejanom Bodirogom i Tonijem Kukočem. Jedan od njih nalazi se na listi njegovih dečačkih idola.
- Idoli su mi bili Bodiroga, Danilović, nešto kasnije i Stojaković. Ustajao sam u pet ujutru da gledam utakmice Sakramenta, da navijam za Peđu i Divca. Nadam se da ću za deset godina i ja biti uzor nekim klincima, ali sam svestan da moram mnogo da radim na sebi da bih mogao da se upoređujem s takvim veličinama.

VERIDBA S MIRJANOM
IAKO ima samo 21 godinu, već je stavio verenički prsten na ruku svoje devojke Mirjane, koju je upoznao bizarnim spletom okolnosti.
- Verio sam se posle Univerzijade, kada sam dobio nekoliko slobodnih dana. Upoznali smo se na prilično neverovatan način, pre skoro dve godine. Taman sam počeo dobro da igram u Austriji i desi mi se da slomim nogu. Nisam mogao da verujem da sam toliki maler. Ispostavilo se da je dobro ispalo. Tražio sam da idem u Beograd na rehabilitaciju i posle dve-tri nedelje terapija, dan posle Nove godine, upoznao sam Mirjanu na reprizi novogodišnje noći. Da nisam slomio nogu, ne bi bilo ni veridbe.