ŽIVOT piše romane, a jedan istinski dramatičan i potresan mogao bi da se objavi o životu Darka Kovačevića (34), fudbalera Real Sosijedada i nekadašnjeg reprezentativca bivših država Jugoslavije i SCG. Iskusni golgeter uspeo je da se vrati fudbalu i posle strašne porodične tragedije, kada je za kratko vreme ostao bez brata, oca i majke. A, da nesreća ne bira vreme potvrdilo se baš na njegovom primeru jer je istovremeno stradala i Ahilova tetiva, pa Darko nije mogao ni na noge. Mesecima je Kovačević lečio tešku povredu samo da bi se opet vratio na posao, da ponovo bude na terenu. Pauza je ostavila traga, ali uspeo je.
Darko je dve godine bio dosledan svom "zavetu ćutanja", tokom kojeg nije govorio za medije ni u Španiji ni u Srbiji. Konačno, pristao je da u eskluzivnom razgovoru za "Novosti" otvori srce i dušu i da govori o svemu kroz šta je prošao za 12 godina života van Srbije.
Sada već davnog decembra 1995. godine iznenada je stasiti golgeter sjajne perspektive napustio Crvenu zvezdu, za koju je za 18 meseci postigao 42 gola... Bilo je to vreme bede i sankcija kada je klubovima u našoj zemlji prodaja talenata bio jedini način da opstanu.
- Kada vratim film posle svih godina, odlazak sa "Marakane" nisam mogao lako da prebolim, bez obzira što sam jednim ugovorom rešio egzistenciju i ispunio prvi deo plana. Ne mogu da prežalim što nisam ostavio dublji trag, ali u mom srcu Zvezda ima svoje mesto i drago mi je što sam bio deo takvog sportskog giganta - počeo je priču Kovačević, uživajući uz popodnevnu kaficu u sunčanom San Sebastijanu.
Međutim, put do mirne baskijske luke vodio je preko sumornog Šefilda. Engleski dani bili su mračni, mala minutaža i slab učinak brzo su stvorili želju za odlaskom sa Ostrva.
- Posrećilo mi se da pređem u Španiju, podneblje koje mi prija i krenuo je uspon. Lako sam se uklopio, išlo mi je sve od ruke i počele su da stižu ponude. Meni je bilo lepo, ali kada je stigao poziv Juventusa dileme nije bilo - spakovao sam se i krenuo u Torino u nove izazove.
Darko je od prvog dana imao podršku trenera Lipija, a priključio mu se i kolega iz reprezentacije Zoran Mirković.
- Igrati za Juve bila je bajka. Sjajan klub, organizovan, uspešan... Borio sam se za mesto pod suncem, imao i glavne i sporedne uloge, ali za mene je bilo najvažnije da sam uspeo da se nadmećem i igram sa najboljima: Zidanom, Del Pjerom, Inzagijem... Epizoda je bila dobra, a posle sam napravio jedan pogrešan korak, tražeći preko hleba pogaču i izlet u Lacio bio je promašaj karijere. Krenuo je moj sunovrat, a kada je tako, kao na početku u Šefildu, ponovo sam se odlučio za povratak drugoj kući - Real Sosijedadu.
I ostao je Kovačević do danas veran plavo-belima, koji su znali da paze svoju dugogodišnju zvezdu sa kojom su uspeli da stignu čak i do Lige šampiona.
- Bila je to godina za nezaborav. Čitav grad je živeo za fudbal, a moja ekipa jaka i moćna da pobeđuje redom i bori se sa madridskim Realom za prvo mesto. U finišu smo na žalost pali, ali odlazak u elitno evropsko takmičenje ostaće upamćen kao jedan od istorijskih uspeha. Tada smo bili složna družina, uigrana i moćna mašinerija, koja je kasnije počela da trpi promene i da posustaje.
Krenuo je loše za Sosijedad, Ligu šampiona smenila je borba za opstanak u Primeri, ali Kovačević nije želeo da napusti brod koji tone.
- Nisam hteo da odem pošto sam ovde dobio novu priliku da se vratim na scenu, da dajem golove, da budem ono što želim. Politika kluba je bila da se menjaju igrači, da se stalno selektiraju novi "asovi", a kada se sa nekima maltene i ne poznaješ ne može ni saradnja da bude sjajna.
Da profesionalni neuspesi i krize ne znače ništa Kovačević je shvatio na najsuroviji način. Stasiti momak iz Kovina suočio se sa porodičnom tragedijom, jedno za drugim umrli su mu brat, otac i majka.
- Njihova smrt me je do te mere uzdrmala da sam hteo da dignem ruke od svega. Čašu tuge prelio je gubitak majke koja je bila oslonac cele porodice. Evo od tada su prošle dve godine, a ja sam se povukao zbog brojnih laži koje su o meni pisali pojedini mediji u Srbiji. Od tada nisam dolazio kući, želeo sam da prekinem svaki kontakt. Sada sam odlučio da ipak ponovo dođem, stižem na leto i planiram da ostanem dva meseca.
Kad je bilo najteže uz Darka je bila porodica, oslonac bez kojeg se ne može.
- Neću da me neko sažaljeva, ali doživeo sam nokaut za komu. Na sreću, "probudio" sam se uz suprugu Danijelu, ćerku Stelu i sina Darka. Posvetio sam se njima i treninzima, ali bez obzira na sve i na vreme koje prolazi i leči, ožiljci ostaju do kraja života.
Tada je Darko prelomio i odlučio da više ne igra za reprezentaciju.
- Niko me nije oterao posle 60 utakmica za nacionalni tim, kako se to pričalo. Imao sam poverenje i kod Santrača i Savićevića, ali sam odlučio da stavim tačku kako bi mladi dobili priliku da se pokažu. Konkurencija u napadu je uvek bila jaka, pa pored Mijatovića i Miloševića nisam imao loš učinak. Uvek može bolje, ali ne žalim. Sa Savom se i danas čujem i veliki smo prijatelji.
Jedno zlo pratilo je drugo, pukla je Ahilova tetiva i Kovačević se suočio sa pretnjom prevremenog završetka karijere.
- Morao sam na operaciju dva puta, pa na lečenje od skoro godinu dana. Nikako nisam mogao da stanem na nogu, pokušavao sam da se borim i da nisam uspeo pre nekoliko meseci da se vratim verovatno bih digao ruke.
Svi u Real Sosijedadu dali su punu podršku.
- Klub mi je dao odrešene ruke, da se polako lečim, da ne žurim. Imam čvrst ugovor i za mene je bilo najvažnije da se oporavim. Stekao sam simpatije, a iskreno, gradio sam ovih devet godina imidž, bio iskren i otvoren, što u Baskiji posebno cene.
Golgeterski post traje, ali trener Lotina veruje u Darka.
- Pauza je ostavila traga, ali sada hvatam zalet. Ide na bolje i daću gol, nadam se uskoro. Da razbijem maler. Svestan sam i da sam pri kraju karijere. Došlo je vreme da se svode računi i da serazmišlja šta dalje, pogotovo što mi u junu ističe ugovor. Da li ostajem ili odlazim zavisiće i od statusa kluba jer nas do kraja sezone čeka teška borba za opstanak. Ali, nisam opterećen jer imam viziju - poručuje Kovačević.

SKAUT OD JUNA?
PLAN Kovačevića je da mu budući posao bude usko vezan za fudbal.
- Neću u trenere, taj stres ne mogu da podnesem. U junu ću posle 12 godina u inostranstvu odlučiti da li da ostanem u kopačkama ili da se posvetim radu u klubu, kao skaut. Ima mesta za mene, veze sam stekao i očekujem da se snađem u budućoj profesiji, da otkrivam i savetujem mlade fudbalere, jer imam mnogo igračkog i životnog iskustva - kaže Kovačević.

KLUPSKI REKORDER
UŠAO je Darko odavno u istoriju španskog fudbala i Real Sosijedada, pošto je uspeo da u Primeri uđe u "klub 100".
- Postigao sam 105 golova u španskom šampionatu i sa još pet za ovih nekoliko meseci voleo bih da zaokružim broj. Verujem da mogu, a u tome se složio i moj kum Nenad Sakić, prilikom nedavne posete.

POSLE DARKA - DARKO
Ne kaže se džabe da iver ne pada daleko od klade, što pokazuje i slučaj Kovačevićevog sina Darka juniora (9 godina), koji želi da bude fudbaler po uzoru na oca.
- Voli da igra glavom i ide mu dobro. Ima talenat, ali nikada ga ne opterećujem, neka se igra dok je dete - kaže Kovačević.

DOLAZIM KOD PIKSIJA
IGRALI su zajedno u reprezentaciji, delili dobro i zlo, a kada dođe u Beograd, Kovačević je obećao da će posetiti Dragana Stojkovića i Crvenu zvezdu.
- Doći ću u goste kod Piksija, da se podsetimo prošlih vremena, da vidim kako je sada u Zvezdi. Naravno, skoknuću i do mog Radničkog, Kovina i Zrenjanina gde su mi prijatelji - poručuje Kovačević.