TITULA prvaka Evrope bila je u džepu, druga na vidiku. Crvena zvezda je početkom devedesetih godina prošlog veka bila na vrhuncu moći i slave. Posle titule u Bariju, morala je kao domaćin, pošto je rat na prostorima bivše SFRJ već počeo, da igra u Budimpešti i Sofiji, ali je i dalje harala.
Meč loptu za novo finale Kupa šampiona imala je 1. aprila 1992. godine u Sofiji protiv Sampdorije. Crvena zvezda je na poluvremenu vodila sa 1:0, na kraju izgubila 1:3, ali ko zna šta bi bilo da u pauzi nije bilo nesporazuma u svlačionici.
- Nikad neću prežaliti što sa Crvenom zvezdom još jednom nisam zaigrao u finalu Kupa šampiona, jer smo imali odličnu šansu za još jednu krunu - ističe Vladimir Jugović 13 godina kasnije. - Na poluvremenu, kod 1:0 za nas, došlo je do rasprave u svlačionici između članova Uprave i igrača oko premija. Bio sam mlad, ne znam detalje, ali bih voleo da ih ispriča neko ko zna sve. Žao mi je mnogo, jer smo imali sve u svojim rukama. Stekao se utisak kao da je nekim ljudima bilo svejedno da li ćemo igrati novo veliko finale.
Jugović je ovo ispričao uveren da je Crvena zvezda imala tim moćan da još jednom pokori Evropu. Neki tada nisu možda bili svesni važnosti trenutka, velike prilike, jer je teško verovati da će takva šansa ponovo da se pojavi. (Pre)bogati fudbalski Zapad danas je nedodirljiv.