FUDBAL je odavno postao biznis, a trgovina mladima nova moda. Naime, veliki evropski klubovi sad angažuju i decu od devet-deset godina, punoletni su već "matori". Kod nas nema para, pa ni te jagme za klincima, ali se dešavaju neke druge, neobične i nelogične stvari.
Iz Antalije je, na primer, stigla priča o 16-godišnjem "romantičaru" Slobodanu Rajkoviću koji je prvi put priključen pripremama prvog tima, a mogao bi da sruši rekord Mitra Mrkele iz 1983. godine, kada je debitovao za OFK Beograd, protiv zagrebačkog Dinama, sa 16 godina i 16 dana.
Ali, ukoliko bi se igralo 19. februara u Železniku, po rasporedu, Rajković bi "samo" izjednačio rekord i otuda kreću priče da će rukovodstvo prvoligaša sa Karaburme tražiti da se taj meč igra dan ranije kako bi Rajković srušio Mrkelu. Čak se u sve uključuje generalni sekretar Zajednice prvoligaša Miodrag Janković, koji daje izjavu da je on za to da se utakmica igra dan ranije, uz direktan prenos kako bi navijači iz Srbije i Crne Gore mogli da vide rušenje rekorda?!
Kakvog rekorda? Da li je moguće vršiti takav pritisak na dečaka koji je prvi put među seniorima? I šta njemu znači da na veštački način pretekne Mrkelu, koji je pre debija već bio "čudo od deteta", tresao mreže i sa 40 metara. Rajković je sigurno talentovan, ali zasad nije na tragu Mrkele iz onog vremena. Pitanje je da li će uopšte posle priprema biti u kombinaciji za prvi sastav. A, da debituje da bi srušio ili izjednačio rekord, a posle nosio dres omladinaca ili tek povremeno dobijao šansu u prvom timu, ničemu ne vodi. Osim da se dečkiću zavrti u glavi od tih i takvih priča, jer tek je napunio 16 leta.
U nebranom grožđu je i trener Sosa Babić, iskusni profesionalac, koji očito mora da daje diplomatske izjave i napominje da je "rano o tome pričati, jer može da padne sneg i odloži se kolo". A Slobodan stidljivo kaže da baš u tom periodu očekuje poziv selektora kadetske reprezentacije za turnir u Belorusiji i da ne bi voleo da dođe u situaciju da "mora" bira između ta "dva dobra"...
Svedoci smo i priče o Milanu Pršu, kapitenu pionira Crvene zvezde. Odjednom, opet medijskim putem, raspreda se priča kako mu je rođak Dado Pršo, reprezentativac Hrvatske, i da bi bilo normalno da pređe u Hajduk?! Pa se pojavljuje, pravo niotkuda, direktor "bilih" Igor Štimac koji smatra da je normalno da mali Milan zaigra u Hrvatskoj. Na stranu to što Dado, odnosno Miladin, nije Hrvat već Srbin, ali to u ovoj priči nije bitno. A, kako je dečaku-pioniru kad čuje priče: da bi mnogo bolje živeo, da bi dobio veliki novac, da bi mu lepše bilo u "domaćoj sredini"...
Iz ovih nelogičnih priča može da se izvuče samo jedan zaključak: pustite decu da rastu, treniraju, igraju i idu svojim putem! Talenat koji imaju dovoljan je zalog za lepu budućnost, njima nije potrebna ni protekcija ni veštački kvalitet. Potreban im je samo mir i prava šansa u pravo vreme.