Tićo, vidi, eno ga zlato!

OD SPECIJALNOG IZVEŠTAČA "NOVOSTI": RIO DA ŽANEIRO

DVE nerazdvojne cimerke šetale su trgom ispred Olimpijskog sela kada im je pažnju privukao jedan momak. Okretale su se za njim i smeškale, jer je oko vrata imao odličje. I to ono koje Brankica Mihajlović i Tijana Malešević žele da stave ispod jastuka u sobi.

- Tićo, vidi, eno ga zlato! Kako je lepo!

Brankica je gledala tek odlikovanog šampiona, divila mu se, iako nije imala predstavu u kom sportu se takmiči.

- Čoveče, olimpijsko zlato... Svaka čast momče. Mora da je divan osećaj.

Njihove kolege odbojkaši su poslednji naši predstavnici u ekipnim sportovima koji su dotakli vrh Olimpa, pre 16 godina u Sidneju. Kolektivno kotrljanje nizbrdo u uvodnim rundama Rija nije zahvatilo naše odbojkašice.

- Svi mi dosta očekujemo od Igara. Nije nas baš krenulo kako smo planirali. Ali završnica ekipnih takmičenja tek sledi. Neki sportisti još nisu ni stigli. Ima još vremena da se stvari promene. Držimo se zajedno, to nam je veliki vetar u leđa, da guramo i da samo grabimo napred.

Brankica je pričala o tome kako treba ići korak po korak, ali joj đavo nije dao mira. Brdašce ispred jednog panoa s panoramom Rija iskoristila je da vežba penjanje na postolje.

- Boooože pravde - zapevala je Mihajlovićeva s rukom na srcu.

Svi se potajno nadaju horskom izvođenju himne u dvorani "Marakanazinjo".

- Dobro smo startovale, ali ima još dosta da se igra - sišla je Brankica sa improvizovanog pobedničkog postolja.

Za njenu cimerku je sve to još novo. Tijana debituje na Igrama, a osmehom kroti tremu.

- Mnogo je lepo ovde. Ima nedostataka u organizaciji, ali se trudim da iz svega izvučem nešto pozitivno. Prijatelji mi viču: "Jao, pa ti si na Olimpijskim igrama", a ja uopšte nisam svesna gde sam. Kad vidim koliko to ispunjava ljude u mojoj okolini, onda shvatim da je to ipak velika stvar. Srećni smo i ponosni što možemo da predstavljamo svoju zemlju, grad, porodicu...

NEMA STRAHA, GRAD JE PRELEP

ODBOJKAŠICE su među onima malobrojnima koji imaju priliku da napuste kraj Bara di Tižuka, gde su smešteni Selo i većina borilišta. Ako ništa drugo, svakog dana imaju turističko razgledanje grada iz autobusa.

- Sat i po nam je potrebno samo u jednom smeru do dvorane "Marakanazinjo" - umori se Tijana samo dok priča o putu. - Posle toga nemamo ni želju da napuštamo Selo i da se opet upuštamo u gužvu, jednostavno nemamo vremena. Srećom, pre dva meseca smo igrale gran pri ovde i uspele smo da obiđemo Korkovado i Kopakabanu. Meni je Rio prelep. Jezero, more, planine, odnosno one stene ogromne usred grada...