Paspalj: Vrbuju me celog života

FOTELJA potpredsednika Olimpijskog komiteta Srbije, u koju je utonuo na molbu svog večnog pajtosa Vlada Divca, nije izmenila prirodu Žarka Paspalja. Legendarnom košarkašu, koji ne bi voleo da u svojoj biografiji nabasa na reč funkcioner, i dalje je udobnije u koži bivšeg sportiste na privremenom radu u najvišem domu srpskog sporta.

Osvajač dve srebrne olimpijske medalje, u Seulu 1988. i Atlanti 1996, govori, za „Novosti“, o predstojećim Igrama u Londonu, sportskim izazovima na terenu naopake društvene tranzicije, intimnim doživljajima sa nadmetanja najboljih atleta.

* Po čemu pamtite Olimpijske igre, osim po dostignućima na parketu?

- Po čuvenoj trci na 100 metara u Seulu Karla Luisa i Bena Džonsona, koju sam uživo gledao. Istorijski momenat, jedna neverovatna priča.

* Srbiju u Londonu predstavlja čak 115 takmičara. Da li je to realan prikaz stanja našeg sporta?

- Apsolutno nije. Poslali smo dosta timskih sportova, pa ispada da imamo neku bazu. Rekao bih da je imamo samo u odbojci, jedinom sportu koji se igra u celoj Srbiji. Vaterpolo je lokalizovan, igra se u manje zemalja i uspevamo da izvlačimo talente i guramo taj sistem. Za ostale nisam siguran da su toliko organizaciono dobri.

- Često je i nama to neobjašnjivo. To govori da imamo talenat, koji ćemo da prospemo ako ne vodimo računa.

* Ulažemo li dovoljno u sport?

- Nema tih para koje ne treba uložiti, sve i da su deset puta veće. Očito, i sa manje novca, koji se domaćinski koristi, može nešto da se uradi. Raspodela bi trebalo da bude drugačija. Postoji jasna slika u čemu možemo da napravimo uspeh, ali još živimo u vremenu tranzicije, koja je zahvatila i sport. U svemu tome neko se snađe bolje, neko lošije.

* Šta Novak Đoković znači za Srbiju u ovom teškom trenutku?

- Najteži su kada se ratuje. Sada nije vreme rata, možda jeste oduzimanja Kosova. Ova zemlja nije videla dobra vremena već 20 godina, osim onog ukidanja embarga 1996. i nekakvog ekonomskog rasta 2006. i 2007, kada smo prodali sve što smo imali i sve je kao bilo super. Novak je deo ovog vremena i ukazuje da postoji jedna mala divna zemlja s lepim i dragim ljudima, koji se u nametnutoj situaciji nisu snašli i izabrali su loš put, zbog čega su snosili teške posledice. Nisam siguran da je to pravično, jer nismo ni imali nekog izbora.

* Da li ga doživljavate kao našeg najboljeg sportistu svih vremena?

- Teško je reći. Mislim da još nije ni na svom vrhuncu. Rezultati u sportu se mere kada završite karijeru. Za mene je Divac najbolji sportista, lako zaboravljamo kako nas je zastupao u Americi za vreme bombardovanja. To su ljudi koji menjaju sliku naše zemlje, treba ih ceniti, a ne koristiti onoliko koliko traju njihovi rezultati. Bojim se da će tako biti i sa ovim mladim matematičarima, koji su napravili čudo na Olimpijadi u Argentini.

* Da li naša sumorna svakodnevica utiče na sportiste, ili su oni zaštićeni novcem i slavom?

- Zavisi od karaktera. Svi smo programirani da živimo u nekom svom mikro svetu. Kada si mlad neuporedivo si više izložen spoljnim udarima, koji su jači u lošem društvu. Sa godinama sportisti sužavaju spektar i vraćaju se svom mikro svetu, porodici, prijateljima. Od 2000. godine, posle deset godina tranzicije, u kojima su svi obećavali kule i gradove, ljudi su izgubili nadu. A ako nje nema, nema ni života. Nekad se govorilo „za ideale ginu budale“. Ideali moraju da postoje, u nešto moraš da veruješ. Zastrašujuće je živeti u uverenju da svako krade i misli samo na sebe.

- Ovi prethodni su imali šansu, ali je nisu iskoristili. Možda neko misli da jesu, ali ne znam na osnovu čega. I ovi sledeći je imaju. Na kraju uvek podržiš onog ko je nešto uradio. Cenimo Đilasa jer je Beograd učinio pristojnijim mestom za život, a dobro znamo šta se dešavalo od 1996. do 2000, kada ga uzme pogrešna ruka.

* Kako gledate na aktivno učešće sportista u političkim kampanjama?