SLOBODAN Kovač je na terenu i radnik i ratnik. Pobednik u srcu, borac do poslednje lopte. Najbolji evropski trener svoju pozitivnu energiju prenosi na odbojkaše, usađuje im veru u sebe, uspešno ih vodi do trona. Hrabro je tri nedelje uoči EP preuzeo reprezentaciju od Nikole Grbića, od početka govorio da radi sa šampionima, što je dokazao 29. septembra u Parizu, kada su pokorili Evropu.


Popularni Boba oduvek je verovao u Nemanju Petrića i drugove. U intervjuu za "Novosti", 31. decembra 2014, kada se tražio naslednik Igora Kolakovića, podvukao je da naš tim ima ono što niko nema, da je pred igračima fenomenalna budućnost.


- Bio bih licemer da sam pričao drugačije, da sam počeo da tražim alibi. Nisam mogao da lažem sebe, uvek sam u njih verovao, uostalom, oni su godinama vodeći igrači najboljih evropskih klubova - kaže Kovač.


TANjINA JE POSLEDNjA TROFEJNI trener ističe da se često savetuje sa suprugom Tanjom.
- Normalno je da pričamo o klubu, o reprezentaciji, da li je dobar ovaj ili onaj, kako je ona videla utakmicu... Kada stigne neka ponuda, familijarno se okupimo. Ona obično kaže - tako stoje stvari, ti odluči, ali je na kraju njena poslednja - primećuje Kovač.

Morao je da se odrekne svoje filozofije - oslanjanje na naporan rad, i da pokuša da za tri nedelje iz igrača izvuče maksimum. I uspeo je...


- Kada kažem rad, ne mislim samo na rad, nego i na razgovor sa igračima van terena. Želim da ih što bolje upoznam, da vidim da li mogu da sprovedu moje ideje u delo. Nije mi prvi put da sam neku ekipu, kao što sam Srbiju, preuzeo iznenada. Desilo mi se da sam došao u turski Halbank kada je bio osmi na tabeli, a na kraju smo igrali u finalu i osvojili prvenstvo. Nije mi nepoznat takav način rada, mada za ostvarenje vrhunskih rezultata treba sa ekipom izvesno vreme raditi. Prirodno, bez vrhunskih igrača nema ni podviga - kaže Kovač.


Slobodan priznaje da kao igrač nije razmišljao o klupi, jer često nije imao dobar odnos s trenerima. Tek kada je završio karijeru u reprezentaciji, počeo je preko leta da se priprema u Velikom Gradištu.


- To je bilo neophodno, jer sam u svaki novi klub na početku sezone morao da dođem maksimalno spreman. U VGSK su zapazili kako radim, predložili su da, kada već spremam sebe, spremam i ekipu. Radio sam sve i video da to dobro izgleda. Čak smo jedne godine, nedelju dana po mom odlasku, u Kupu eliminisali Vojvodinu - priča Kovač.


Igračku karijeru je završio u Radničkom, jer se sa porodicom skućio u Kragujevcu. Nije prihvatao da bude presednik kluba ili sportski direktor, jer ga je zanimala samo klupa.


- Usred sezone nasledio sam Galeševa i potom osvojili prvu, pa drugu titulu. Kasnije sam otišao u Italiju. Vlasnik Peruđe, koja je tada bila na dnu Druge lige, pitao je Gorana Vujevića da li zna nekog ko neće samo da mu uzme pare. Goran me je preporučio, došao sam na razgovor, i obojica smo znali da meni treba italijanska pozornica da se dokažem. Izborili smo se za opstanak, a posle smo ušli u Seriju A i igrali u finalu plej-ofa - priseća se Kovač.



Slobodan Kovač Foto: N. Paraušić
Trofejni stručnjak priznaje da je Italija dosta uticala na njega kao odbojkaša:


- Oni se za svaku utakmicu pripremaju studiozno. Od njih može mnogo da se nauči. Imao sam sreću da sam radio sa vrhunskim stručnjacima, mada tada nisam razmišljao o tome da budem trener. Ali ostalo je to negde zapisano u glavi. A koliko oni dobro rade, govori činjenica da smo tamo odlazili kao talenti, a vraćali se kao igrači - kaže Kovač.


PORODICA NAJVAŽNIJA POZNATO je da je Kovač strastveni pecaroš. A kako koristi slobodno vreme? - Ništa posebno. Volim da pogledam TV, da se što više družim sa familijom. Nemoguće je da Tanju podelimo napola, pa da bude i sa mnom i sa sinom Davideom. Zato svaki slobodan trenutak posvećujemo sebi. Trudimo se da budemo što više zajedno - kaže Kovač.


Popularnog Bobu nije privlačila samo klupska scena, već i reprezentativna. Vodio je Iran i Sloveniju, a na našu sreću, početkom godine nije dobio šansu da vodi Rusiju.


- Velika je razlika voditi svoju i tuđu selekciju. Kada si na suprotnoj strani veoma je teško, nezgodno. Hoćeš da pobediš, da pokažeš svima da vrediš, a opet nije jednostavno - ističe Kovač.


U Iranu je nasledio legendarnog Hulija Velaska, a kada je preuzeo Sloveniju, osetio je entuzijazam, kao kod nas 1995. godine. Sada mu iskustvo govori da, ne računajući Srbiju, samo razmišlja o selekcijama koje se bore za trofeje.


- Ne zanimaju me više reprezentacije koje su šeste-sedme na rang-listi. Zašto? Zato što ljudi vrlo brzo zaborave gde su bili, da si ih doveo do finala Svetske lige ili na šesto mesto na svetu, a pre toga su bili presrećni zbog osvojenog seta na SP. Uvek govorim da možeš da budeš najbolji trener na svetu, da radiš izvanredno, ali ako nemaš igrače koji će da odigraju ključnu loptu, onda nema ni rezultata. A upravo rezultat kroji sudbinu trenera - ističe Kovač.


Velika takmičenja nisu naporna i stresna samo za igrače, već i za trenere i njihove saradnike.


- Volim da gledam kako igrači rade u teretani. Vidim kako vežbaju, s kim se druže. U teretani se uvek ukaže prilika da se popriča sa igračima, da se malo bolje upoznamo. Ti razgovori su neformalni, igrači lakše prihvataju kritiku, jer nije izrečena na terenu. I ja treniram kako bih izdržao treninge, utakmice, naporni šampionat.


Smatra da između trenera i igrača mora da postoji respekt:


- Možeš da držiš zategnuto uže i da ono u jednom trenutku pukne. Ne krijem da bih se zbog teških reči uvredio. Srećom, do sada nije bilo tako. Normalno je da se među 14 igrača nađe neko ko je nezadovoljan, ko smatra da treba više da igra. Trudim se da budem najiskreniji što mogu i da objasnim svoju odluku.


Često je govorio da sebe kao igrača ne bi trpeo, a kako bi kao igrač doživeo sebe kao trenera:


- Bila bi to velika borba, nikako ne bi bilo lako. Mučili bismo se. Znam samo da bih cenio otvorenost, iskrenost Slobodana Kovača.


Kažu da mnogi igrači baš kod Kovača pružaju više od svog maksimuma:


- Imao sam sreću da sam sa Petrićem radio u tri kluba, i kada sam preuzeo reprezentaciju, jedino on nije morao da mi se prilagođava, jer je znao šta tražim. Doživljavao sam da mi igrači, koji u početku nisu bili zadovoljni sa mnom, posle rada sa drugim trenerima prilaze i govore da bismo mnogo više napredovali da smo nastavili da radimo zajedno. Očito je da se kasnije nekima dopao moj način rada.



Kovač i Petrić Foto: N. Paraušić
Svestan je da u januaru u Berlinu na evropskim kvalifikacijama za Olimpijske igre "orlove" očekuje daleko teži posao nego na EP.


- Obilaziću igrače u zemlji i inostranstvu. Moram da verujem u rad u njihovim klubovima. Nadam se da će ovo EP da nas drži. A čeka nas pakao, pet utakmica u šest dana, bez vremena za treninge.


Smatra da zbog lošijih rezultata mlađih selekcija ne bi trebalo da budemo zabrinuti.


- Zbog moga sina Davidea dosta sam pratio generacije '97, '98, '99. Tačno je da nema medalja, ali jedino se ova, osporavana generacija u mlađim kategorija pela na pobedničko postolje. Zaboravlja se da generacije od moje do Miljkovićeve nisu osvajale medalje, a opet smo postali olimpijski pobednici. Pokazalo se da to nije preduslov za vrhunske rezultate u seniorskoj konkurenciji. Mnogo više brine rad u mlađim kategorijama i nemanje dece. Ubeđen sam da ima interesantnih igrača koji mogu da naslede šampione. Nadam se da ću imati priliku da to i dokažem. Pošto zavisim od rezultata, videću da li će OSS da bude zadovoljan mojim budućim učinkom - kaže Kovač.


ČOVEK ODBOJKE

SLOBODAN Kovač - odbojka. Tako prijatelji vide selektora evropskih prvaka. Ali to je i normalno za legendu, jer mu je supruga Tanja, rođena Bilbija, bila sjajna odbojkašica, a sin Davide pokušava da izgradi vrhunsku karijeru.

- To je nekako prirodno za mene. Moja porodica je odbojkaška, razmenjujemo ideje, a kada se sin vrati sa treninga, pitamo ga kako je bilo, šta ćemo gledati od utakmica. Nekom sa strane, ko nije u sportu, to je dosadno - priča Kovač.