LjUBAVće se pojaviti kada se najmanje budete nadali. Stereotipna rečenica, u koju većina slobodnih devojaka i momaka ne veruje, dobila je potvrdu na Olimpijskim igrama u Riju, prilikom sudbinskog susreta košarkašice Sonje Petrović (30) i veslača Miloša Vasića (28). Na najveću sportsku smotru došli su sa mislima usmerenim samo ka pravljenju što boljeg rezultata, pa nisu ni sanjali da će baš u olimpijskom selu pronaći svog životnog saputnika. Priča koja je počela pod brazilskim nebom, ovog leta je krunisana brakom. Kako je sve to izgledalo od 2016. do danas pokušali su na duhovit način da prenesu u poseti redakciji "Novosti".

- Meni je to bilo prvo učešće na Olimpijskim igrama, tako da sam želela da upoznam što više naših sportista. Zatvorena sam inače po prirodi, ali to me nije sprečilo da priđem veslačima da bih saznala nešto više o njihovom sportu - otkriva Sonja kako je došlo do prvog kontakta. - Drugarice me zezaju da mi je 2016. najuspešnija godina u životu, jer sam se vratila sa dve medalje. Bronzom koja je osvojena na terenu i Milošem.

Druženje u olimpijskom selu u tom trenutku nije za Sonju izgledalo kao put ka nečemu ozbiljnom.

JEDVA ČEKAM NA TEREN OVOG leta je Sonja odlučila da uradi operacioni zahvat na kolenu. - Nisam to uradila odmah posle svadbe, pa sam smanjila period oporavka i onda sam samo pokušala da obezbolim situaciju, da mogu da izdržim ovu sezonu - pojašnjava Sonja. - Nisam sve probleme rešila, ali tempirali smo da bude u redu do OI, pa posle onda opet na reviziju. Da sam uradila u julu, ne bih stigla da napunim baterije, pa sam zato pomerila. Bilo mi je bitno da željna uđem u sezonu, već sad jedva čekam da trčim, šutiram, treniram...

- Mislila sam da me on zeza. Svako veče kad smo sedeli, on kaže u deset da ide da spava. Bila sam sigurna da ima još neku drugu devojku s kojom se druži. Bilo mi je nerealno da tako vodi računa - smeje se Sonja. - Nismo očekivali da nam se ovo desi, jer smo oboje baš profesionalni. Došli smo sa nekim sportskim ciljem i ovo se ispostavilo kao veliki plus. Posle OI sam se vratila u Finiks, pa smo uglavnom bili stalno na telefonu. Uspeli smo da prebrodimo i taj period. Sad se moje saigračice šale, kako se približavaju nove OI, da se spreme ove koje su slobodne.

Nije mnogo vremena prošlo, Miloš i Sonja su jedno drugom postali najverniji navijači.

- Potpuno se bavimo drugačijim sportovima, pa u početku nismo bili skroz upućeni, ali sad već ja znam mnogo o košarci, a Sonja o veslanju - kaže Vasić. - Imam veliku tremu kad je gledam. Baš ove godine na EP sam bio sve vreme napet i uzbuđen. Desilo mi se posle one treće utakmice u Zrenjaninu da nisam pola noći mogao da spavam.

Ova godina će ostati upamćena po svadbi, ali i po Sonjinoj bronzanoj medalji osvojenoj u Beogradu, kao i Miloševoj olimpijskoj vizi za Tokio.

- Mnogo je bila teška sezona iza mene, morala sam da pretrpim svašta, ali isplatilo se - kaže od nedavno gospođa Vasić. - Bronza je došla neočekivano, jer smo imale mnogo problema sa povredama. To je sigurno najemotivnija medalja koju smo zajedno osvojile. Tu sam se baš istrošila, a onda je na red došla svadba. Nismo bili nervozni, jer smo navikli na pritisak koji imamo u sportu. Napravili smo žurku za mlade i sve je ispalo kako smo zamislili.

Naš veslač je mesec dana posle venčanja izborio treće učešće na OI.

- Ove godine sam promenio i partnera, veslao sam ranije sa Beđikom, a od maja sam sa Mačkovićem - pojašnjava Vasić. - Za kratko vreme smo uspeli da ispunimo cilj koji smo zacrtali. Ove godine je bila jaka konkurencija, najjača u poslednjih 15 sezona. Mislim da se 12 ekipa ravnopravno borilo za medalje i odlazak u Tokio. Sad na miru možemo da se posvetimo pripremama i da razmišljamo o odličju. Pokazali smo u nekim trkama tokom 2019. da imamo potencijala za to.

Jedna viza u porodici Vasić je u džepu, ali za drugu tek treba da se pomuči Sonja sa saigračicama.

- Imam najveći mogući motiv da se plasiramo na OI, jer gospodin Vasić nalazi žene na tom takmičenju. Ja njega samog ne mogu da pustim. Rekla sam saigračicama da moraju da mi pomognu za dobrobit mog braka - od srca se nasmejala naša košarkašica. - Iskreno, biće teško u tim kvalifikacijama. Taj turnir je usred sezone. Bila bi velika žal da ne odemo, jer bismo time zaokružile priču ove generacije. Sa dva olimpijska ciklusa dokazale bismo da nismo jedan bum, iznenađenje... Da nismo iskoristile pad drugih ekipa, već da smo stvorile kontinuitet uspeha. Istinski ćemo zapeti da ispunimo cilj.

Ovog leta su Vasići, zbog nešto duže pauze, napokon uspeli da provedu neko vreme u Srbiji.

BITAN SAMO ERGOMETAR SEZONA u veslanju je drugačija u odnosu na košarkašku, uglavnom se takmičenja održavaju tokom leta. - Mi preko zime imamo pripreme, tako da mogu da dobijem plan i program, pa da otputujem bilo gde da treniram - kaže Miloš. - Bitno je samo da nađem ergometar, čak smo uspeli i u Kursku da ga pronađemo, gde je postojao jedan jedini. Tu nas je pogledala sreća. Sad u Španiji je blizu Đirone njihov veslački centar, tako da ću imati odlične uslove za rad.

- Mi inače živimo u koferima, hotelima, na pripremama - sleže ramenima Sonja. - Ovog leta smo uspeli da skuvamo i popijemo kafu u našem domu, što je sjajno.

Zbog njene operacije i oporavka, "pomeren" je početak sezone. Bilo je vremena i za obilazak naše zemlje.

- Ja dolazim iz sela Donja Trešnjica (kod Malog Zvornika). Sonja je tako dobila priliku prvi put da bude na selu i super se snašla - priča Miloš. - Sa medenog meseca koji je bio na Maldivima mi smo otišli kod mojih, pa smo baš rekli iz jednog raja u drugi. Imali smo mnogo aktivnosti, bilo je lepo vreme, pa smo brali grožđe, kukuruz, spremali drva...

Nadovezala se i ona:

- Miloševi su baš prijatni, prirodni ljudi. Mi iz Beograda smo drugačiji. Vidi se da ljudi tamo doživljavaju kao veliku stvar to što se on vraća kući. Ponosi se tim odakle dolazi i meni je to divno. Drago mi je što će naša deca imati selo kao alternativu.

Uskoro će morati da se rastanu bar nakratko, kada Sonja ode u Španiju 1. decembra.

- Ja ću verovatno doći posle 20 dana, tako da ćemo za Novu godinu, Božić i moj rođendan biti zajedno - poručuje Miloš.

Naša reprezentativka je malo detaljnije pojasnila kako izgleda period razdvojenosti:

- Zapravo sve vreme brojiš dane do sledećeg viđanja. I onda kad smo zajedno ne smemo da brojimo da ne bi proletelo. To nam i održava utisak veze kao da smo još na početku. Željni smo jedno drugog i usrećuju nas i dalje male stvari - zajednički ručak, kafa...

Već polako razmišljaju o životu posle karijere.

- Zamišljamo da budemo na jednom mestu, da ne putujemo stalno - kaže Miloš. - U neku ruku, pripreme za to će krenuti već posle Tokija. Da li trenirali ili ne, sigurno da ćemo pokušati da budemo više zajedno.

Sonja je slikovito opisala kako ona vidi život kad završi s košarkom:

- Zamišljam kako me Miloš nosi, s obzirom na to kakve probleme imam s kolenima. Ceo život neka me nosi - otkrila je želju Sonja.

Razlog više da Miloš na to i pristane je prezime, koje je košarkašica oberučke prihvatila.

- Gde god da odem niko me sad ne zna kao Sonju Vasić. Zezali su me i u Đironi da neće znati ljudi koga su potpisali. Iskreno, nikakve polemike nije bilo. Ja želim da se moja porodica, Miloš, deca i ja, prezivamo isto. Veoma se ponosim na sve što sam gradila pod svojim devojačkim prezimenom. Ali, na kraju dana, kada budem imala 50 godina, to mi ništa neće značiti, ako nemam njih uz sebe - završila je u emotivnom tonu Sonja Vasić.

SVI ŽELE U ŠPANIJU

POSLE hladne Rusije, novi izazov za Sonju je Đirona, gde po dogovoru treba da se javi početkom decembra.

- U Kursk se niko nije nudio da dođe. Tu se videla prava ljubav, došli su mi samo mama, sestra i Miloš. Sad je cela familija spremna - glasno se nasmejala košarkašica. - Šalim se, nama je super kad nam dolaze, jer vreme brže prođe. Lepa sredina, sunce, imaš gde da sedneš da popiješ kafu, a ne samo da razmišljaš o igri. Ima mnogo igračica zbog kojih mi je drago što sam deo tog tima. Dugo nisam bila uzbuđena pred jednu sezonu kao sada.