ŠTA IMA LEPŠE OD OVOGA: Zlatni srpski odbojkaši imali veliku podršku navijača u Parizu

OD STALNOG DOPISNIKA “NOVOSTI”: PARIZ

IMALI su naši odbojkaši veliku podršku u Parizu s tribina Bersija. I u polufinalu i u finalu protivničkih navijača bilo je mnogo više, ali su naši nalazili čudesnu snagu da nadjačaju suparnike i isprate „orlove“ do trona.

SAŠA Komazec, poreklom iz Sremskih Karlovaca, sa Sražilova, Aleksandar Božić iz Sevojna i Marko Dabić sa Zlatibora, pratili su najbolje evropske odbojkaše od prvog trenutka. Ova tri momka, koji sada već godinama žive i rade u Antverpenu, nisu propustili nijednu utakmicu, i svaki put bi iz hale izašli uzdignutih ruku.

- Došli smo, naravno, i u Pariz! Nismo mogli ovo da propustimo. Nadali smo se trofeju, iskreno smo verovali da ovi momci to mogu i naše nade su se ispunile. Sreći nema kraja – poručio je za „Novosti“ Božić, glasa promuklog od bespoštednog navijanja, neposredno pre nego što će na parteru Bersija započeti intoniranje srpske himne.

Ogrnuti zastavama, preživljavali su svaki let lopte, a onda su ozarenih lica, iz prvog reda, ispred ograde koja deli tribine od terena, uživali u ceremoniji dodele medalja.

- Šta lepše poželeti od ovoga – kaže Marko, koji je, kao i tri njegova drugara, građevinac.

Od danas, život za njih teče dalje, svojim uobičajenim tokom, na nekom od antverpenskih gradilišta, ali s onim unutrašnjim osmehom iz velikog finala.

TRI prijatelja, i kolega, koji razvoze lekove po pariskim apotekama, Borko, Davorin i Zlatko doveli su svoju decu da podrže odbojkaše. Borko, poreklom iz sela Zlatova kod Despotovca, koji u Parizu živi od dvehiljadite, došao je s ćerkama Teom (5) i Lanom (9), Davorin, iz sela Livadice kod Velike Plane, koji u Gradu svetlosti gde živi već petnaestak godina, a ima još i sina Nikolu (4), sa kćerkom Evom (10), a Zlatko sa sinom Matejom (9). Sva deca rođena su u Parizu. A navijala su, naravno, za Srbiju.

- Fenomenalno! Ekstra! Bravo za titulu! Volimo svoju državu i naše ekipe. S njima smo do kraja. Nije bitno da li gubimo ili pobedjujemo. A kada pobedimo, sreći nema kraja. Sjajno je to što smo imali priliku da sve gledamo uživo. Deca su bila oduševljena – kaže Borko.

Ako bude vremena od posla, eto njih svih zajedno za Novu godinu i Božić. A deca će kod baba i deda svakako.

VELIKA srpska zastava okačena na ogradi uz teren. Doneo je Darko iz Lapova. U Parizu živi od 2002. godine i radi u školi, kao domar.

- Je l’ se vidi na zastavi da smo iz Lapova? – raspituje se, pa gleda snimak.

Izostalo je poslednje slovo „o“ kod slikanja. Ponavljamo kadar. Svoj rodni kraj u srcu nosi, i mora ceo da se vidi!

Bio je letos, mesec i po, i jedva čeka decembar, da krene ponovo.

- Mnogo su me ovde, u tuđini, obradovali ovi zlatni momci – kaže Darko i širi zastavu.

PARIŽANKE Tanja (9) i Nataša (12), prva s korenima iz Kragujevca, druga iz Valjeva, došle su prvi put u životu na jedan odbojkaški meč. I odmah im se pozlatilo!

– Prvo sam se uplašila da ćemo da izgubimo, a onda sam videla da smo počeli da osvajamo sve više poena, pa sam bila mnogo srećna – kaže Nataša, koja je došla s tatom Miloradom, građevinskim radnikom.

Miloradov prijatelj Bojan, stolar, doveo je svoju kćerku Tanju, koja igra tenis i nada se da će jednom, kao i Nole, igrati u Parizu na velikoj sceni. Srce joj je ovoga puta bilo uz odbojkaše.

- Svakog leta, i kad god možemo o praznicima, idemo u Srbiju. Naše kćerke u Parizu igraju folklor. Volimo Srbiju. Odbojkaši su nas baš usrećili – kaže tata Bojan.

Pored njega, s kapicom za veterpolo Mićko iz Novog Beorada, Duško iz Banjaluke... A kad je odjeknula himna, svi su gromko zapevali „Bože pravde“. Tanja i Nataša najglasnije.

KADA je, posle utakmice, trener srpskih odbojkaša Slobodan Kovač doneo pehar do tribina i dao ga navijačima da ga i oni u slavljeničkoj večeri dodirnu, najradosniji je bio mali Mihajlo, Srbin iz Pariza, koji je na utakmicu, kao i mnogi naši mališani u Bersiju, došao sa roditeljima i od prvog do poslednjeg poena iz sveg glasa navijao da „plave“.

Konačno, mogao je i on da opipa rezultat svog navijanja. Obilzazio je kup, dodirivao ga, a posebno mu se dopalo kada ga je Boba Kovač zagrlio i stao zajedno s njim pred kamere.

Razmenio je i nekoliko reči sa zlatnim trenerom, pa je tako na red došlo i pitanje odakle je. A kada je njegova majka kazala da su poreklom „iz okoline Svilajnca“, požurio je da dopuni informaciju.

- Iz Grabovca! – precizirao je mali Mihailo.

To je tamo gde uvek rado ide na raspust i gde će drugarima, kad ih ponovo bude video, s ponosom pričati gde je bio te noći kad se kovalo zlato.