TOKIO sam počela da sanjam još u Brazilu, odmah po završetku Olimpijskih igara u Riju. Smatrala sam da bi to trebalo da bude logičan sled, olimpijski ciklus od četiri godine, shodno pripremi, mojoj karijeri i tome koliko sam u atletici. S obzirom na to da ću u Tokiju imati 30 godina, tako razmišljam, i jedino što me zanima i čemu se nadam je, u najmanju ruku, odbrana bronze iz Rija i napad na zlato.


Ovako, u razgovoru za "Novosti", govori Ivana Španović, naš atletski biser, skakačica u dalj, koja je i u ovom olimpijskom ciklusu, između Brazila i Japana, ostvarila značajne rezultate.


ZNAM SVE DA SKUVAM Kakav je režim ishrane?
- Generalno, volim da kuvam i znam da kuvam. Bukvalno sve znam da napravim i obožavam kada mi dođu prijatelji da ih iznenadim nečim ili da mi oni daju zadatak. Volim da spremam za sve nas, tako da ima i hrane sa mog jelovnika, a ima i one gde nije bitan broj kalorija. Volim da jedem, a strast su mi slatkiši.

- Redom ste ređali uspehe - prvi ste na svetskoj rang-listi, osvajač Dijamantske liga dve godine zaredom i zlata na Svetskom dvoranskom prvenstvu...


- To je znak da znamo šta radimo, da smo istrajni i da imamo dugoročne planove, kojih se


striktno držimo i od kojih mnogo ne odstupamo, bez obzira na emociju koju određeni uspeh izazove i donese. Tako nam je sada Tokio glavni cilj, a posle toga, videćemo. Ako bude u razmatranju Svetsko dvoransko prvenstvo u Beogradu, u tom slučaju ću verovatno prolongirati odlazak u "penziju" na još te dve godine. Ako ne, sve će zavisiti od toga koliko ću još biti motivisana za dalji rad i, naravno, za osvajanje nekih medalja. Jer, posle svih uspeha, jedina satisfakciju koju vidim je nošenje dresa reprezentacije Srbije i borba za medalje.



- Na svetskoj sceni ste već 15 godina...


- Pola mog života sam u atletici i, iskreno, sećam se svega, od samih početaka. Baš juče sam se mnogo smejala kada mi je drugarica poslala moj prvi intervju iz 2005. godine. Znam jedino šta me vodi sve ove godine. To su ljubav prema sportu i želja za dokazivanjem.




- Kako je biti svetska zvezda u Novom Sadu?


- Lako. Verovatno zato što sam u društvu mnogih naših sportista koji su osvajali medalje na Olimpijskim igrama, svetskim i evropskim šampionatima. Grad je navikao na nas, a ja sam domaća i prija mi pažnja i podrška ljudi, sugrađana, i lepo se osećam. Posle Zrenjanina, Novi Sad je moj drugi dom. Već 10 godina ovde živim i odavde ne bih otišla. Skoknem do rodnog Zrenjanina kada mi obaveze to dozvoljavaju. Tamo su mi roditelji i određeni broj prijatelja.


- Kakav je vaš način života, ima li spartanskog režima i da li ponekad sebi date oduška?


- Sve je, zapravo, u nekoj ravnoteži. Što sam bliža takmičenju, to je sve na mnogo višem nivou - disciplina, odmor, trening, ishrana... Definitivno sve obaveze. Kada nema takmičenja, volim da se opustim, da ne gledam na sat, i u principu živim neki normalan život kakav žive moji prijatelji. Sve to jedno drugo nadopunjuje. Da nije tako, ne znam da li bih uživala u svemu onome što sledi kada počnu pripreme i kada se fokusiramo na jednu određenu stvar.


Kako izgleda vaš radni dan, onaj kada imate treninge?


- Kada traju pripreme, dani su manje-više jednolični. Sastoje se od dva treninga, odmora, oporavka i priprema, i psihičkih i fizičkih, za sutrašnji dan. U principu, sve je fokusirano na jednu stvar i svakog dana je priprema u jednom određenom segmentu. To se onda nadopunjuje iz dana u dan, nadovezuje se, i tako se stapa u jednu sliku, u mozaik koji treba da se sklopi na određenom takmičenju. Sve je, naravno, do detalja isplanirano. Tako smo navikli, tako radimo od početka. Sigurnost da je sve to dobro uliva činjenica da radim sa čovekom (trenerom Goranom Obradovićem) kom beskrajno verujem, i kada živimo za jedan isti cilj onda tu ne postoji uopšte ni mrva sumnje da na kraju neće ispasti onako kako treba.


ŠMINKAM SVOJE DRUGARICE Šminka?
- Šminkam se i imam dermatologa koji detaljno vodi brigu o mojoj koži lica. Pokupila sam određene trikove od prijatelja šminkera, koji su mi dovoljni za svaku priliku. Nekako mi to ide. Sve to znanje i svu tu šminku koju sam pokupovala po celom svetu koristim da svoje najbolje drugarice spremim kada je njima to bitno. Kažem, ide mi to, dopada mi se i nekako sam našla neku draž u svemu tome.
Uvod u bavljenje slikarstvom?
- Sa tim četkicama sam malo slabija.


- Kako se odmarate, kakvi su dani bez priprema i obaveza prema atletici?


- S obzirom na to da živim na drugoj strani grada, da sam pored vode, sa četiri kućna ljubimca, volim da provodim vreme sa njima. Najviše volim da slobodno vreme provodim kod kuće, jer tu imam potpunu intimu, da radim stvari koje želim daleko od očiju ljudi. Generalno, volim taj neki svoj mir, volim da čitam, da mi dolaze prijatelji... U određenoj fazi mi posebno prija ili samoća ili prijatelji.


-Proputovali ste celu planetu. Imate li omiljene destinacije, gradove, države?

- Da. Uvek se šalimo da nam mesta gde ostvarimo dobre rezultate ostaju u lepom sećanju, a tamo gde smo podbacili i nismo ostvarili zacrtani uspeh, ti gradovi nam se ne sviđaju. Nije, međutim, uvek tako. Volim da u neke gradove koje posetim dok se takmičim, a ne stignem da ih obiđem, ponovo doputujem i iskoristim za odmor. Posvetim se obilasku, kulturi i običajima i, generalno, životu, ali zemlje koje najviše volim su Italija, Španija, Francuska..., uglavnom one po Evropi.


- Vi ste ambasador srpskog sporta, uz Novaka Đokovića, naše košarkaše, odbojkaše...


- Izlaskom na teren, mi samo ističemo neki naš karakter, koji čine i podneblje sa kojeg dolazimo, način života, naša istorija... Sve to zajedno čini da budemo bolji u svim onim situacijama kada nam ne ide, kada nas potcene i kada možda nemamo dovoljnu podršku s tribina. To je prosto tako. U sportu je isto kao i u svemu drugom, to je način da se vidi ko je jači među zemljama. Taj naš prkos ili inat, ja ne znam šta to proradi, ali definitivno čuči u nama i samo čeka priliku da se ispolji. Na svom primeru znam da u momentima kada nisam kadra za neki rezultat, prosto me taj neki nagon podstakne, i tada imam potrebu da budem najbolja i da budem ponosna na sve ono što predstavljam kao jedan sportista iz Srbije.


- Za sve to imate podršku države, Saveza?


- Bitno je to što stoje iza mene i podržavaju me, a i mlađi atletičari i mladi sportisti imaju sve veću pažnju i podršku. To je potvrda vrednosti onoga što smo uradili i što je bilo do nas, na najbolji mogući način. Samim tim smo stvorili priliku i neku sigurniju budućnost mladim nadama koje dolaze. Samo ta podrška nije dovoljna, i ja se trudim da svojim ličnim primerom dokažem da je nešto moguće i dostižno. Bez rada i odricanja se ne može. Deca nisu svesna toga koliko je sve prolazno i koliko zaista mora da se grize i zapne za ono što želimo da se ostvarimo. Moji prijatelji iz reprezentacije i ja uvek smo tu za sva pitanja. Odabrala sam Novi Sad, Vojvodinu, treniram sa 100 dece i uvek sam tu za njih. Moja ljudska dužnost je da im se nađem i da im pomognem. To je moja i sportska i životna filozofija.