NE UZMIČE ŠAMPION SA MORAČE”: Miodrag Mijo Perunović gost “Novosti”

IZMEĐU radosti i razočaranja. To je pečat života i sportske karijere jednog od najvećih jugoslovenskih bokserskih šampiona, legende među konopcima, Miodraga Perunovića (61), đetića koji je obeležio eru pesničenja u bivšoj velikoj Jugi. Karijera duga 22 godine (1972-1994), od čega u amaterskom boksu devet najlepših godina, a u profesionalnom surovih 13. Prvak Balkana 1980, Mediterana i Evrope 1979, vicešampion sveta 1978. i Evrope 1981. Okitio se i titulom interkontinentalnog šampiona u IBF verziji u profi-boksu. Najbolji sportista Crne Gore tri puta, dok je jednom bio najbolji u SFRJ, 1979. Popularni Perun bio je i selektor jugoslovenske selekcije od 1995. do 2001. I kada se očekivalo da će po zalasku izuzetne sportske karijere, svoj rad nastaviti među konopcima, usledila su razočaranja, nakupilo se zbog nepravdi mnogo gorčine u Mijovoj duši. Pokušao je da oživi bokserski klub Budućnost koji je svojevremeno bio rasadnik šampiona, ali su se isprečili lokalni moćnici sa planovima u kojima se skromna sala u Njegoševom parku nije uklapala u njihove megalomanske građevinske planove. Pretili su gašenjem kluba i rušenjem sale, ali je Mijo, iako ostajući sam u toj borbi, uspeo da pobedi i sačuva hram sporta, koji danas egzistira kroz školu boksa.

- Nikola Sjekloća je moj bokser koji je karijeru počeo upravo u Budućnosti. Osvojio je bronzane medalje na prvenstvima Evrope i sveta, i to niko nije na pravi način konstatovao. Pokojni Aleksandar Pejanović bio je prvak na Mediteranskim igrama, a Dejan Zlatičanin prvak sveta u profi-boksu, kao klinac je počeo kod nas da trenira. Bio je više puta prvak Jugoslavije u svim selekcijama. Pošto nismo imali uslove da te momke na pravi način ispoštujemo i omogućimo im napredak, rekao sam im da mogu otići iz kluba jer sam ne mogu da im pomognem. I otišli su - sa setom se priseća tih vremena, gost "Novosti", Miodrag Perunović.

PROČITAJTE JOŠ: SRPSKI BOKS BAŠ NOKAUTIRAN: Legende plemenite veštine o razlozima zašto je nekad medaljama ovenčan sport kod nas pao na najniže grane

KAO retko ko Mijo je za samo četiri godine amaterskog boksa napravio čudo i ušao u društvo besmrtnih. Neverovatna uspešnost, jer se na mnogim takmičenjima kitio odličjima - zlatnim ili srebrnim, od Mediteranskih igara, preko balkanskih prvenstava, evropskih i svetskih, i to sve do 23. godine života! Žali šampion što nije ostao duže u amaterizmu, jer bi sigurno njegova niska medalja bila bogatija.

- Put koji sam prošao u profesionalnom boksu i sve što sam tokom 13 godina duge karijere doživeo kao čoveka me je izgradilo i ojačalo. Mnogo bolje sam upoznao svu varljivost i prevrtljivost sporta, tobožnju lepotu i slast. Tek tada sam shvatio koliko je to sve iluzorno i lažno - nastavlja Mijo. - Meni je boks omogućio da u relativno kratkom periodu, mladalačkom dobu, proživim gotovo ceo život, upoznam sve njegove lepote, ali i gorčine. I kada sam postao mudriji počeo sam bolje da sagledavam stvari, da se ne zalećem. Kao mlad bio sam emotivan, eksplozivan i nestrpljiv. I upravo me nestrpljenje najviše koštalo. Sa današnje distance imam potpuno indiferentan odnos prema svim rezultatima koje sam postigao i tobožnjoj slavi. Ono što je ostalo jeste statistički podatak i slova koja su negde zapisana i govore da sam nešto uradio.

Rado se priseća prvog učitelja, Ismeta Methadževića, koji je vodio juniore Budućnosti, i uticao je na njegov dalji tok karijere, pa je za samo nekoliko godina postao član juniorske reprezentacije Jugoslavije.

- Tu sam upoznao sjajnog stratega Bruna Hrastinskog, kod koga sam počeo da ubiram pravo znanje i upijam sve što mi se činilo da treba da postignem. Bruno je kroz reprezentativni proces omogućio da se razvijam, nadograđujem. Uz to i u Budućnosti, klubu koji je u ono vreme bio jedan od najjačih u Jugi, vladala je velika konkurencija. Mrvaljević je bio veoma dobar u mojoj kategoriji. Mnogo su mi u treningu značili Dragan Mugoša, Bajram Ademović, pa i moj brat Dragan sa kojima sam sparingovao, i to kao klinac od 17 godina. Sećam se meča za prvaka Jugoslavije protiv banjalučke Slavije, kada sam prvi put boksovao za seniorsku ekipu Budućnosti. Činilo mi se da sam nebo dotakao!

- Ostao sam bez zlatne medalje, ali sam zato zaradio prelom rebra pred kraj druge runde, zbog toga se nisam popeo na tron. Bio sam razočaran, sve mi je teško palo. Ali to razočaranje bilo je manje od onog kojeg sam doživeo po povratku u Titograd, gde mi niko nije čestitao na osvojenom srebru. Ljudi su bili razočarani mojim "neuspehom" jer nisam postao prvak Evrope. Proveo sam nekoliko dana u bolnici zbog slomljenog rebra i niko me nije posetio! Užasno sam se osećao - priča naš sagovornik.

PROČITAJTE JOŠ: Bokseri Srbije na turnirima u Skoplju i Banjaluci

I onda naiđu neki ljudi iz Splita, ponude Perunoviću da pređe kod njih u profi-

-kamp u kome su bili Marjan Beneš, Ace Rusevski, Milenko Rubelj, sve sjajni bokseri.

- Uslovi su za to vreme bili primamljivi, ali da se neko javio od zvaničnika i rekao: "Ostani Mijo", ja bih to uradio. Nedostajalo mi je da neko pruži ruku i zaustavi me. Jedva bih to dočekao. I bio bih srećan. Tako sam u profesionalce otišao više iz revolta i ogorčenja nego što sam to stvarno želeo. I tu sam se okliznuo, napravio strašnu grešku sa sportskog aspekta. Jer, ja sam sa 23 godine bio formiran bokser i spreman da osvajam medalje. Bio sam u usponu dok je konkurencija u svetu opadala, tako da bih se verovatno nakupio medalja više nego iko u istoriji. Žao mi je što sam tako rano otišao grlom u jagode u taj prilično mračni svet. To je bila vraški teška avantura koja je trajala 13 godina. Titulu interkontinentalnog prvaka u IBF verziji osvojio sam posle osam godina bavljenja profi-boksom.

- Čovek se nije bavio tim poslom, a tu je došao po nagovoru jednog mog zemljaka koji je o meni pričao bajke... Video sam da nema autoritet, dobre kontakte. I tako je to išlo dve-tri godine, kada sam prešao u Italiju, mada i to nije ispalo srećno. Trebalo je da ostanem u toj zemlji ali ja nisam mogao da napustim Titograd i Jugoslaviju, i došlo je do nesporazuma. Lutao sam od jednog do drugog menadžera i nikada nisam pošao kod pravog. Godine su prolazile i tek pred kraj karijere uspeo sam da osvojim interkontinentalnu titulu. Pobedio sam u Minhenu prvaka Nemačke, posle toga sam je branio i odbranio tri puta. Kada je u Jugoslaviji počeo rat, uvedene su sankcije i mi sportisti nismo mogli da idemo van zemlje da se borimo, pa mi je titula uzeta administrativnim putem. Kasnije sam boksovao dva-tri meča godišnje, a poslednji je bio u Prištini, 15. oktobra 1994. u prepunoj hali "Boro i Ramiz". Menadžer iz Pariza mi je prethodno rekao da ako vežem tri pobede u tri meča, naredne godine ću steći uslov da se borim za svetsku titulu. Ja dobijem taj meč u Prištini protiv tamnoputog Zairca, Kanika, ali sam desetak dana kasnije neočekivano doživeo peh i završio u bolnici jer sam dobio žuticu. I tako se završila moja karijera. Ušao sam u bolnicu i više nije bilo povratka u ring, moj drugi dom - kaže sa setom veliki šampion.

PROČITAJTE JOŠ: Mejveder negirao da je postignut dogovor za meč sa japanskim kik-bokserom

PARLOV
Po oceni Mija Perunovića, najuspešniji jugoslovenski bokser bio je Mate Parlov.
- Bio nam je uzor i zaslužuje da nosi taj epitet - kaže Perun.