GDE Brankica udari loptu, tu trava ne raste. Naša odbojkašica je ovom rečenicom sama opisala svoju snagu, neposredno posle ulaska u redakciju "Novosti". Vesela i nasmejana, iako još umorna od napornog takmičenja, Mihajlovićeva je rado prihvatila poziv za zajedničko vraćanje filma na početak putešestvija. Uspeh koji je ostvarila još veću čar dobije kada se priseti operacije kolena, koja se desila samo četiri meseca ranije.

- Medalju ću pamtiti upravo po tome. Bilo mi je baš naporno i teško, ali sam naučila da cenim ono čime se bavim. U tim trenucima shvatiš da to radiš iz čiste ljubavi, a još imaš i mnogo uspeha. Nekad ti se desi da ideš na treninge, a ne radi ti se... Posle ove situacije koja me je zadesila shvatila sam da kada sam zdrava, za mene ne postoje granice. Mislim da sam u svemu ovome i dodatno sazrela.

Jedna srećna okolnost zadesila je Brankicu baš u fazi oporavka. Dok su saigračice brusile formu na Palama, ona je individualno radila u Beogradu, i to sa NBA zvezdama - Teodosićem i Marjanovićem.

- Njima najveće zasluge - uz osmeh će Mihajlovićeva. - Oni su me spremili za zlato. Bobi je blokirao, Teo je bio dizač, bilo je interesantno. Trenirali smo individualno u istoj sali, moj kondicioni trener i fizioterapeut su radili i sa njima. Prvo smo zajedno u teretani, a onda kad sam ja bila spremna da mogu da skačem, izašli smo na teren. Jedva su dočekali.

Brankica je ocenila odbojkaško znanje vrhunskih košarkaša.

MEDALjE KOD RODITELjA ODBOJKAŠICA je otkrila ko je zadužen za arhivu iz novina, a ko za slaganje odličja.
- Roditelji sakupljaju tekstove. Medalje su isto kod njih u Brčkom, na sigurnom. Imamo vitrinicu i tata se bavi time. Voli on to da "nadžidža" kako njemu odgovara, a ima ih mnogo - nasmejala se Brankica.

- Boban me jednom izblokirao, baš je bio srećan. Bilo je simpatično i smešno. Nikad nisam imala višeg protivnika, ma on ni ne skače, ali ja tu okrenem šačicu. Teo ima smisla, dok Bobi još mora da radi. Napredovaće valjda do Olimpijskih igara.

Pročitajte još LISINAC PRESREĆAN ZBOG STEFANE I ODBOJKAŠICA: Devojke su fenomenalne

Izraz lica nakratko promeni kad počne da priča o prvom setu finalnog meča.

- Krenule smo stegnuto, tek kasnije smo se opustile. Italijanke su stvarno igrale dobro, niko pre prvenstva nije verovao da će da naprave nešto. Dobile su Kinu, SAD, Rusiju, tako da nam nije bilo svejedno. Ali, verovale smo da možemo, što je pokazao i drugi set u kom smo pobedile 25:14.

Osmeh ponovo zablista kad se priseti kraja utakmice i slavlja posle.

- Prvi poziv je bio od mojih, mislim od sestre. Najlepše je bilo dok smo slavile. Obično je to uz našu, narodnu muziku. Od Bekute, pa do Mileta Kitića... Stefana je puštala neke dobre pesme. Spontano krene zabava, ja volim da podignem atmosferu. I u sobi imam rituale, zajedno sa cimerkom Tijanom Malešević, koju znam deset godina. Muzika je tu i nama je super. Malo smo popile posle finala, to je tradicija.

TERZA JE SPECIFIČANPOKUŠALA je da opiše trenera Zorana Terzića pravim rečima:
- Dugo je u nacionalnom timu, ima iskustva, ima odbojkaško znanje, sami rezultati dovoljno govore. Specifičnog je karaktera, pa ne pokazuje emocije. Ali verujem da negde daleko od nas, sve to izbaci. Ovako drži do autoriteta i mislim da je to jedan od razloga što pravimo vrhunske rezultate. Duhovit je, ali retko se smeje.

Kao najveće navijače izdvojila je dečicu iz porodice njenog strica.

Pročitajte još IKODINOVIĆ HRABRIO SUPRUGU I PRE ODLASKA NA SP: Rekao sam Maji da će uzeti zlato

- Oni mi obično kažu: "Tetka, nemoj da se vraćaš sa medaljom, nego samo sa zlatom". Stvarno stalno prate i iskreno komentarišu.

Na aerodromu je, takođe, bila u centru pažnje, jer je porodica dočekala sa zastavom na kojoj je pisalo "Brankice mi te volimo".

- Morali su i oni nešto da naprave. Svakodnevno smo bili na vezi. Oni su se pribojavali zbog operacije. Posebno mama, non-stop su pitali kako sam, da li me boli koleno. Sad su veoma srećni i ponosni, ne mogu ni da pokažu koliko.

Na pitanje da li već sanja zlato na OI u Tokiju, dala je neodređen odgovor.

- Pre dve godine sam rekla da je 2020. baš daleko, ali godine lete. Približava se, čekaju nas kvalifikacije... Ne želim da razmišljam još o tome, ali logično je da želim da se vratimo sa medaljom. Neću da pričam kojom - završila je Mihajlovićeva.