Komentar: Zihernadla

IMA tih dana kada se naš narod oseća manjim od zrna peska, kad niko zihernadlom ne može da nas ubode na mapi sveta. Sportsko borilište, na kome se vrti onaj rodoljubivi džingl "Nije mala, nije mala", prerasta u teren na kome je Srbija velika kao Sibir sa kojim je mešaju.

Kao da Ivanin let nebu pod oblake pokazuje koliko smo nebeski narod, ali sudije, Amerika, tehnologija, startni broj, vetar u prsa i sve te više sile, objedinjene skraćenicom NATO, otmu Srbima iz duše zlato koje je Ivana izgubila spletom baksuznih okolnosti.

Ona zna da je skočila za zlato, Milorad Čavić zna da je stigao na cilj pre Majkla Felpsa. I hoćemo li sad opet celu deceniju, kao Kalimero na kraju svakog crtaća, vikati: Nepravda, pa to ti je?

To crno pile u nama izlegne se posle svake sportske nedaće, lupamo glavom u taster u bazenu, budi nagon da šutnemo nekog u glavu zbog krađe Tijane Bogdanović u finalu Olimpijskih igara, iako nemamo pojma o tekvondo pravilima. Pobeda Turaka u polufinalu Svetskog prvenstva 2010. iz auta bila je još jedna nepravda, a Kalimero se krio pod ljušturom jajeta kad je sudija zažmurio na onaj faul za Argentince u Indijanapolisu.

Na kraju se sve svodi na slobodnu procenu "jeste penal, nije ofsajd". I taj fudbal smo više igrali za zelenim stolom nego na zelenoj travi, koju smo pasli kao crne ovce posle drona, Đenove ili izbacivanja sa EVRO 1992.

Ostaje taj osećaj da ti otmu nešto iz duše kad Čavića suspenduju zbog majice "Kosovo je Srbija" na tronu. Ruskinji Mariji Lasitskene, eks Kučinoj, oteli su pravo da posle pobede u skoku uvis peva svoju himnu. Svim Rusima, i onim nedopingovanim, oteto je pravo da nastupaju pod svojom zastavom. Možda je i Sibir mali kao Srbija?

Ironija, pa to ti je.