Filipović ne voli poređenje sa čuvenim Argentincem: Nisam Mesi u bazenu

Od specijalnog izveštača "Novosti": BUDIMPEŠTA

NAŠI vaterpolisti, momci za desetku, krenuli su u ofanzivu na deseto uzastopno zlato. Ovde u Budimpešti, gradu vaterpola, srpski “delfini” na Svetskom prvenstvu imaju priliku da ostvare jedinstven sportski podvig. Retko koja ekipa na planeti može da se pohvali i ponosi njihovom furioznom serijom - neustrašivi izabranici Dejana Savića donosili su najsjajnija odličja sa poslednjih devet takmičenja na kojima su učestvovali!

Četiri godine su igrali bez greške, “potapali” rivale i redom osvajali Olimpijske igre, Svetsko prvenstvo, dvaput Evropsko prvenstvo, četiri puta Svetsku ligu, Svetski kup.

Međutim, iako su napravili mnoge velike stvari, u njihovom ponašanju nema ni trunčice bahatosti, pretencioznosti. Koliko ne vole da ih mediji preterano dižu u zvezde, najbolje je pokazao jučerašnji intervju sa Filipom Filipovićem preko čitave, udarne, treće strane atraktivnog časopisa FINA, posvećenog Svetskom prvenstvu u plivanju i vaterpolu.

“Ja sam Filipović, nisam Mesi” - naslov je teksta u kojem je kapiten srpskih delfina objasnio zašto mu je zasmetalo što ga je nedavno novinar nemačkog “Tagešpila” prozvao - ni manje ni više - Mesijem u bazenu, jer obojica imaju briljantne levice.

Da li je to zato što ne volite fudbal? - pitali su Filipa.

- Naravno da ga volim. Međutim, smatram da takva poređenja nisu umesna jer su fudbal i vaterpolo očigledno dva različita sporta. Timska igra kod nas je ubedljivo najvažniji faktor uspeha - istakao je najbolji vaterpolista sveta.

Na ovu temu sličan pogled ima i Andrija Prlainović, kome je, kao i Filipu, ovo šesto svetsko prvenstvo. I te kako mu prija što su “delfini” zasluženo superiorniji od ostalih, ali i lepo kaže da im to nikako ne daje pravo da gledaju druge s visine.

- Iako je ova generacija napravila neverovatan saldo zlatnih medalja, razlika u kvalitetu između nas i ostalih nije velika. Rezultati su nas izdigli iznad drugih, ali mi nismo američki košarkaški drim tim, pa da možemo sve da dobijamo s pola snage - podvukao je Prlainović.

Neustrašivi Andrija je iz svog ugla dao možda i najbolji odgovor zašto baš ovi naši, “momci za desetku”, imaju karakter šampiona koji izdižu Srbiju toliko dugo iznad ostalih koji igraju vaterpolo:

- Osvojio sam svaku titulu koja postoji, ali i dalje želim da pobeđujem i da igram najbolje što mogu. Kada odrasteš u srpskoj vaterpolo školi i kada si deo ove fantastične generacije igrača koju predvodi posebni selektor, to je jednostavno tako. Sve dok nosim kapicu reprezentacije, treniraću i igrati sa željom da budemo na tronu. Naš motiv da ostanemo na njemu nije ništa manji od ambicije rivala da nas sruše.