MALI Aleksa uskoro puni četiri godine, majka mu je odbojkašica, otac i stric su rukometaši, deda i dedin brat bivši rukometni asovi, a baka je nekada igrala košarku. Idiličan portret ove porodice staje u zlatni ram srpskog sporta, ali Petar Nenadić i Jelena Nikolić će jednog dana sinu ispričati kako tata nije mogao da prisustvuje porođaju jer je igrao na Svetskom prvenstvu, a kako je mama osvojila još dva odličja po njegovom dolasku na svet.

Kad ubojiti bek promaši gol ili naša odbojkašica pošalje loptu u aut, to nije ništa u poređenju sa slabim procentom realizovanih šansi za zajedničku proslavu rođendana, Božića, Nove godine... Sportistima se često stežu grudi s kojih sijaju odličja zbog žrtava koje moraju da podnesu.

PODRŠKA KOŠARKAŠIMA ZVEZDE NENADIĆ prvi put posle mnogo godina boravi u Srbiji za praznike. "Orlovi" se nisu plasirali na SP u Francuskoj, a u klubu je Petar dobio 14 dana predaha.
- Taman da se odmorim s porodicom, a dolazi i brat Draško. Neću da gledam nijedan sport. Samo Zvezdu u Evroligi možda.

- Aleksa nema pojma šta su mu roditelji postigli u sportu, još je mali. Ali često iskopa neku medalju i pita me: "Tata, tata, jesi li ti ovo osvojio?" Odgovoram mu: "Ta je sigurno mamina, ona ih ima više."

Na tom semaforu u kući je 5:1 za odbojkašicu (računajući samo seniorska odličja s najvećih šampionata), ali meč i dalje traje. Aleksa je letos sa buketom cveća na aerodromu dočekao osvajačicu olimpijskog srebra, ali i tata je proširio porodični "biznis" osvajanja trofeja. Član vicešampionskog tima sa EP 2012. u Berlinu već je uzeo četiri pehara, od toga dva na klupskom SP.

- Jelena igra u Italiji, ja u Nemačkoj. Nije lako što smo razdvojeni sve ove godine. Ali sve to radimo zbog našeg deteta, kako bismo mogli da mu priuštimo lepu budućnost. Snalazimo se, dolazimo u posetu jedno drugom, živimo po rasporedu Bundeslige i italijanske lige.

Zato je svaki zajednički proveden dan "crveno slovo" u prezauzetom kalendaru.

- Ko nije igrao u Nemačkoj, ne zna šta je rukomet. To je NBA našeg sporta. Kako ja da tražim slobodno za naš Božić kad oni treniraju na svoj? Ljudi ne shvataju koliko odricanja je potrebno da bi pregurao celu sezonu u klubu i odazivao se stalno pozivu u reprezentaciju. A izdajnik si ako odigraš jednu lošu utakmicu.

Zato Petar ne bi želeo da njegov sin nastavi rukometnu tradiciju Nenadića.

- Ne bih voleo da Aleksa bude rukometaš. Ali ako poželi, neću mu braniti. Sportisti često kažu da ne bi voleli da deca krenu njihovim stopama. Verovatno zato što znaju kroz kakve će muke proći. Posebno u rukometu, jer tu više nema ljudi koji mogu da edukuju našu decu. Pravih stručnjaka i pedagoga kod nas je ostalo samo u basketu, vaterpolu, odbojci...

U BERLINU ME NIKO NE PREPOZNAJE
JEDAN od najboljih igrača Bundeslige u Berlinu je - anonimus za stanovnike ovog grada.
- Najbolja stvar je što me niko ne prepoznaje na ulici. Nije mi ograničeno kretanje, mogu da popijem pivo i ostanem do ponoći u gradu, a da nemam problema. Oni koji su igrali rukomet u manjim sredinama znaju o čemu pričam. Ja dolazim iz velikog grada, ali Berlin je čudo. Stil života, kultura, hrana, sve je vrhunsko.