Borislava Perić Ranković: Ne mogu na vrh stepeništa, ali mogu na vrh Olimpa

TAJ dan, 13. april 1994. godine, trebalo je da za Borislavu Perić, danas olimpijsku šampionku u stonom tenisu iz Rija, a tada 22-godišnju studentkinju Više škole za informatiku u Novom Sadu, bude sasvim običan. Ali nije bio običan, nego sudbonosan.

Devojka iz radničke porodice u Bečeju, koja je vanredno upisala studije, uporedo je već 10 meseci bila zaposlena u stolarskoj radionici. Želela je poput svakog odgovornog i lepo vaspitanog deteta da doprinese porodičnom budžetu. Ali, nije htela kancelarijski, birala je kreativan posao. Bila je jedina žena u stolarskoj radionici. Toga dana, dok je rutinski sa kolegom pokušavala da pomeri ploče oplemenjene ivericom koje su bile oslonjene o zid, taj se obrušio na njih dvoje. Kolega je prošao samo sa ogrebotinama, a njoj je trajno oštećena kičma.

Period oporavka trajao je 15 meseci, tri meseca je ležala nepokretna, ali nije klonula duhom. Invalidska kolica - dokaz invalidnosti, koja većina ljudi u njenoj situaciji odbija, ona je odmah prihvatila jer je, kaže, shvatila da su kolica sada njene noge i da je samo s njima mogla da izađe napolje, među ljude, "a ništa nije pogubnije po osobe sa invaliditetom od zatvaranja u četiri zida". Otišla je Borislava i dalje. U kolicima se vratila u istu firmu i nastavila da radi. Želela je da pokaže da osobe s invaliditetom ne treba gledati drugim očima, jer one mogu, u većoj ili manjoj meri, da se nose s radnim obavezama.

Potom je godinu dana trenirala košarku, a onda je na nagovor Zlatka Keslera ušla u svet stonog tenisa. I krenula putem uspeha kome se još ne nazire kraj.

- Moj karakter krase optimizam i inat, potreba da sebi i drugima dokažem da nešto mogu - uz osmeh, živo gestikulirajući rukama, objašnjava nam Borislava u svom stanu u novosadskom naselju Detelinara. - Najvažnije je da hendikepirana osoba razreši neke dileme u svojoj glavi, da se suoči sa novom situacijom, da sama realno proceni šta sve može, a šta ne može. Posle toga više ništa nije teško. Brzo se shvati da nije sve u nogama, nego u glavi.

o Šta ste prvo pitali svog stonoteniskog trenera pošto ste se učlanili u klub "Spin"?

- Pitala sam Zlatka Keslera koliko dugo treba da se trenira da se dođe do vrha. On je rekao - puno, ali nije lako stići do vrha. To je bila čarobna rečenica koja me je strašno motivisala. Za nepunih pet godina stigla sam na vrh Evrope, osvojila sam zlatnu medalju. Ali, ključnu inspiraciju dobila sam dve godine ranije na evropskom prvenstvu u Italiji. Tada su Kesler i Ilija Đurašinović u ekipnom takmičenju osvojili zlatnu medalju. Ja sam prisustvovala intoniranju naše himne i tada sam osetila snažnu želju da i meni jednom, negde, intoniraju moju himnu.

o Na jednom takmičenju u Beogradu sreli ste svog supruga Milenka Rankovića...

- On je na to takmičenje došao u pratnji jedne osobe sa invaliditetom. U mladosti je imao saobraćajnu nesreću i razumeo je potrebe nas osoba sa invaliditetom. Jer, mi imamo svoju rutinu, navike u koje se drugi ponekad teško uklapaju i treba nam vremena da neke stvari prelomimo. Odluku o venčanju nije bilo lako prelomiti, trebalo je vremena. Ja, recimo, ne doživljavam sebe kao osobu sa invaliditetom i ne volim kada ljudi hoće sve da mi dohvate, prinesu, pomognu. Nemojte. Pružite mi pomoć samo ako ja to zamolim.

o Jeste li lako doneli odluku o majčinstvu?

- Pamtim dirljiv trenutak kada sam mojim roditeljima, koji su sa mnom prošli sve moje teške godine posle nesreće, saopštila da ću postati majka. Dragana se rodila 2010. godine. Od prvog dana sam se trudila da se ne razlikujem od drugih majki. Puno mi je pomogao suprug koji je noću dežurao kraj bebe, a ja sam o njoj brinula danju. Bilo je i kritičnih momenata, kada sam ponekad zavisila od tuđe pomoći, što je ugrožavalo moju do tada teško stečenu samostalnost u svakodnevici. Ali zahvaljujući podršci i ljubavi mojih roditelja, supruga i njegove majke i cele okoline, Dragana je divno, zdravo dete i ne razlikuje se od svojih vršnjaka.

o Kada ste primetili da je vaša kćerka postala svesna da ima "drugačiju" mamu?

- To je bilo kada je imala skoro tri godine. Trebalo je da je vodim u neku kliniku na pregled, a ona je kazala "Mama, ti ne možeš kod te doktorice, ona ima puno stepenica". Bila je to gorka spoznaja za mene da moje dete već shvata da njena mama ne može puno toga što mogu druge mame. Ali moje medalje su menjale i svest moga deteta o meni. Naročito ovih dana, kada ona svuda sa ponosom priča da sam ja njena mama. Pa, dobro, ne može njena mama da se uspne na visoko stepenište, ali ne uspinju se baš ni sve druge mame na olimpijske vrhove.

o A, šta da rade mame sa invaliditetom koje nisu dovoljno talentovane i uporne u sportu?

- Neka rade nešto drugo, samo neka se ne predaju depresiji i samo neka bude pozitivno. Neka to prenesu na svoju decu i oni će biti ponosni.

o Jeste li zadovoljni odnosom države prema učesnicima Paraolimpijade?

- Mnogi ne znaju da je Srbija jedina zemlja u regionu koja je nagrade paraolimpijcima u potpunosti izjednačili sa onima koje daje olimpijcima. Mogu da kažem da nam mnogi sportisti iz drugih država na tome zavide. Jer, pogledajmo samo malo u najbližoj okolini. Kod nas se zlato nagrađuje sa 45.000 evra pojedinačno, a ekipno prvo mesto sa 40.000 evra. Od kada je kod nas donesen Zakon o sportu, olimpijci i paraolimpijci su izjednačeni po visini premija ali i po nacionalnim priznanjima. Meni puno znači što me moja država tretira jednako kao svakog drugog uspešnog sportistu.

o Da li kao društvo imamo dovoljno visoku svest o tome kako da olakšamo svakodnevni život sugrađanima sa invaliditetom?

- Uvek se ispreče te neke arhitektonske barijere zbog kojih bismo mi imali razlog za nezadovoljstvo, depresiju. Ali, nije to samo kod nas tako, nego manje-više i u drugim zemljama. Nije to svuda potpuno prilagođeno našim potrebama. Da je krenulo nabolje - jeste. Menja se svest ljudi.

- Tačno je to. Moje kolege i ja smo neprestano u medijima, otvaramo razne manifestacije, učestvujemo na tribinama posvećenim osobama sa invaliditetom. I to je deo naše misije, da mi kao sportisti ukažemo javnosti na ljude koji ne mogu da preskaču stepenike. Ali, u našim potrebama treba da budemo realni. Ukoliko neko želi da bude samostalan u Novom Sadu, on to može.Nadam se da će se sve to još više popraviti u narednom periodu.

o Kako izgleda jedan vaš dan?

- Sličan danu svake zaposlene žene. Stoni tenis je moj posao, treniram dva puta dnevno. Da se našalim - radim dvokratno. Idem često i na "službeni put", odnosno na takmičenja. Kada se vratim sa medaljom, kao sada sa olimpijskim zlatom, vi novinari mi svakodnevno dolazite u goste, na raznim skupovima, trudim se da svakoga ispoštujem. Mojoj kćerki sam obećala da se strpi još malo, da prođe ova euforija, uskoro ću opet biti samo njena mama, po ceo dan.

BIOGRAFIJA

l U SVOJOJ 14 godina dugoj stonoteniskoj karijeri, Borislava je osvojila više od 200 medalja u pojedinačnoj i ekipnoj konkurenciji.

l GODINE 2015. proglašena je za najbolju stonoteniserku sa invaliditetom u svetu.

l NA paraolimpijskim igrama 2008. u Pekingu i 2012. u Londonu osvojila je srebrne medalje, a ove godine u Riju i dugo sanjano olimpijsko zlato koje predstavlja krunu njenekarijere.