Neško Madić: Vreme sporta i privatizacije

POSLE veličanstvenog dočeka naših olimpijaca, koji su pokazali da smo izuzetno talentovana nacija, koja može da se nosi u sportu sa sportskim imperijama, javili su se kritičari, koji smatraju da država ne sme da se meša u sport i da sve treba privatizovati. To su isti oni koji su posle "petooktobarske revolucije" zahtevali da se privatizuju školstvo, zdravstvo, kultura... Na sreću, nisu uspeli potpuno da unište školstvo, zdravstvo i kulturu, ali na dobrom su putu da to učine.

Sve što je ostatak socijalizma - besplatno školstvo, besplatno lečenje ili kultura, trebalo je, po njihovoj zamisli, privatizovati, odnosno uništiti. Zahvaljujući tome, muzeji ne rade već godinama, nema nijednog bioskopa, koje su kupili "biznismeni" i pretvorili ih u magacine, a narod je osuđen na masovnu debilizaciju kroz rijaliti programe.

Da bi dovršili započeto, ovi "genijalci" predlažu i privatizaciju sporta. Da li su svesni da kada bi se njihove ideje o privatizaciji ostvarile, Srbija ne bi donela nijednu medalju sa OI? Zar misle da bi buregdžije, šloseri i ostali privatnici ulagali milione da bi neko doneo medalje Srbiji? Ili da će neko ulagati u vaterpolo, odbojku, atletiku ili kajakaštvo, gde se okupi od 100 do 200 gledalaca koji nisu kupili karte? Voleo bih da vidim tog biznismena koji bi kupio neki fudbalski klub naše Prve "super" lige, da bi se obogatio od prodaje 200 do 1.000 ulaznica, od čega ne može da pokrije ni troškove suđenja.

Da bi privatizacija mogla da se realizuje, potrebno je da nacionalni dohodak po glavi stanovnika bude najmanje 30.000 dolara, a ne 5.000, kao sada, ili da naša plata ne bude 200 evra, koliko navijač u Engleskoj mesečno odvoji za ulaznice za fudbalske utakmice. Da bi sport u Srbiji mogao da živi i omogući mladima da se razvijaju, potrebno je da svaki građanin "žrtvuje" mesečno dve kifle. Drugo rešenje je da nekoliko biznismena bankrotiraju ulažući u sport, koji ne može da im vrati uložena sredstva.

Neoliberalna mantra da sve treba privatizovati i prepustiti zakonima tržišta apsolutna je zabluda, koja može imati katastrofalne posledice po zdravlje i vitalnost nacije. Istraživanja pokazuju da 60 odsto ljudi ne može da pretrči 200 metara ni najsporijim ritmom, ali zato smo rekorderi po broju infarkta i moždanih udara. Pretpostavljam da se najveći broj kritičara sportista krije u toj masi "zamašćenih". Da li su neki spremni da zbog mržnje prema socijalizmu odbace i ono što je bilo najbolje u njemu? Umesto da budu ponosni na naše odbojkašice, koje su pokazale da mala Srbija može da pobedi tri sportske imperije sa milijardu i osamsto miliona stanovnika, oni kritikuju državu zbog ulaganja u sport i zbog nagrada sportistima.

Neško Madić, sociolog sporta