Vujović za “Novosti”: Samo u Srbiji blate legende

ROĐENI sam Crnogorac. Živim i oženjen sam u Šapcu. Godinama sam bio trener Vardara, a sada vodim Zagreb i rukometaše Slovenije. Dajte mi bolju definiciju za Jugoslovena? Tim rečima je Veselin Vujović, u udarnom terminu jednog nedeljnog popodneva, opisao sebe uživo na hrvatskoj nacionalnoj televiziji, dodajući da je mnogo onih koji razmišljaju kao on, ali se njihov glas ne čuje.

Jugonostalgija je poput religije za Cetinjanina koji je kao igrač sa šabačkim vanzemaljcima pokorio Evropu, a sa petokrakom na srcu planetu. Kroz trenersku karijeru, od RK Vardara do Triglava na koji sad penje slovenački rukomet, nastavio je da širi svoja uverenja o bivšoj državi kao "monstruoznoj" svevišnjoj sili u sportu, a 17.000 Zagrepčana mu danas ne aplaudira stojeći samo zbog sjajnih rezultata u Ligi šampiona.

- Ima još mnogo ljudi koji žale za eks-ju. Uvek ponavljam ono: "Bolje je imati dobrog komšiju..." U naše vreme smo svi isto bili ponosni na svoju pripadnost. U timu si imao one koji slave slavu, Bajram, katoličke praznike. A onda je religija počela da pravi razliku. Nisam veliki vernik, ali to mi je nezamislivo. Da smo ostali svi zajedno, danas bi Evropa aplicirala da se takmiči u našim ligama. Košarkaši bi dobijali SAD, rukometaši bi godinama dominirali kao Francuzi - počinje Vujović priču za "Novosti".

Njegove reči putuju regionom kao kroz megafon. Njegova dela izazivaju mikrofoniju hrvatskih komentatora, posebno onog koji je vriskom slavio gol Srbina Dobrivoja Markovića za četvrtfinale Lige šampiona.

- Nisam samo u Zagrebu pozdravljen ovacijama. Da vidite samo koliko je lepo kad igramo SEHA ligu i obilazimo sve te krajeve bivše države. U svakoj dvorani sam dočekan na najbolji način.

Trener koji za sebe kaže da je rođen pet minuta pre lisice, lukavo je odoleo političkom usisivaču koji novinar HRT Aleksandar Stanković uključi "Nedeljom u 2". Vujović ne želi da se vraća na ratove i zadržava se samo na sportskom, a ne bojnom polju devedesetih.

- U zemljama eks-ju treba slaviti sportske heroje, a ne ratne zločince. Ja u ratu nisam izgubio nikoga. Imam poštovanje prema žrtvama i onima koji su nekoga izgubili. Ali, mržnja zaslepljuje ljude. Za svađu je potrebno najmanje dvoje.

Stručnjak poznat po konfliktnim situacijama sazrevao je trenerski u Makedoniji, Hrvatskoj, Sloveniji. Za njega je apsurd što je veći trag ostavio u tim zemljama nego u Srbiji i Crnoj Gori.

- Uvek nosim tugu u srcu što me više cene ovde nego tamo gde sam rođen, živeo, radio i gde sam dao celog sebe. Očigledno da nisam za te države koje imaju drugačije rukometne strategije. Zagreb je verovao u mene kada sam brutalno izigran od strane Radničkog. Krenuo sam za Kragujevac da preuzmem tim i stigla mi je SMS poruka da nema ništa od toga.

Nekadašnji selektor Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore, ne može sebe da zamisli sada na klupi "orlova".

- Dosadilo me je da me bacaju u blato i da se brišem od pljuvačke. Čelnici u Srbiji me danas smatraju latentnom opasnošću. Svaki kontakt sa srpskim rukometom mi izađe na nos.

To traje još od čuvene afere na EP u Švajcarskoj, kad je Vujović navodno tražio od naših igrača da izgube meč koji im ništa nije značio protiv Hrvata.

- Demantiji već godinama izgledaju kao kada sa nebodera bacite rasporen jastuk i onda pokušavate da pokupite svo to perje. U moje vreme Srbija i Crna Gora je imala strašne selekcije u svim kategorijama. Posle sam bio izdajica i prodana duša bez dokaza. Samo u Srbiji legende tako bacaju u blato.

Jugoslavija je bila četvrta na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. Srbija i Crna Gora peta na Svetskom prvenstvu u Tunisu. Kadeti su se popeli na krov sveta 2005. Momci iz generacije "zlatnih orlića" poput Petra Nenadića i Žarka Šešuma tek sada, u 30. godini su dočekali da budu vođe nacionalnog tima...

- Rekoh vam, ovaj intervju je pun apsurda!

VUJOVIĆ je odveo Slovence na Olimpijske igre prvi put od 2004. i to u konkurenciji Švedske i Španije na kvalifikacionom turniru! "Furije" neće biti u Riju...

- Imali smo najmanje šansi, a vratili smo se sa vizom. Ja se u Sloveniji mučim da sastavim 16 igrača, malo je onih koji su viši od 180. A u Srbiji ima bar 32 za reprezentaciju. Žao mi je što "orlova" neće biti u Riju, a mi ćemo ići po medalju. Već me zezaju igrači u Zagrebu, kažu: "Šefe, razbićemo vas". Nisam siguran da bi Hrvati želeli da dobiju Slovence. I obrnuto.