Vujasinović i Savić: Rivali i prijatelji

UŽARENE klupe Partizana i Crvene zvezde još više su ojačale prijateljstvo Vladimira Vujasinovića i Dejana Savića. Nerazdvojni drugovi plene viteštvom kraj bazena, vaterpoliste vaspitavaju da budu beskompromisni u vodi, ali i da poštuju rivala. Uvek jedan drugom pomažu, zajedno vežbaju, spremni su da ustupe termine zbog hladne vode, da se posavetuju. I samo na terenu žele jedan drugog da nadmudre, ali posle meča napuste bazen zagrljeni i na - kafu.

- Ne mislim da smo doneli nešto novo, već smo nastavili nešto što imamo od detinjstva, a to je veliko prijateljstvo. Rivalitet će uvek postojati, jer svako želi da pobedi. Ali, kada znaš koga imaš sa suprotne strane, onda se javlja obostrano veliko poštovanje. Sigurno je i da nismo podlegli negativnim stvarima što se tiče Partizana i Zvezde - kaže Dejan Savić, strateg Crvene zvezde i reprezentacije Srbije.

Slično razmišlja i Vladimir Vujasinović, trener Partizan i mlade selekcije:

- Ovo nije prava slika odnosa između dva kluba, ovo je više odnos nas dvojice, koji smo se igrom slučaja našli na tim mestima i gledamo da bez obzira na to što se borimo za svoje klubove, za što bolji rezultat, da to bude u granicama normalnog sportskog nadmetanja, da prebacimo čitavu energiju na bazen, a ne kao u drugim sportovima, gde je bitnije ono pored terena.

Upoznali su se 1987. na kadetskom prvenstvu Jugoslavije kada je Vlada (42) nosio kapicu Primorja, a Dejan (40) Partizana. Tada je Vujas ćuškom želeo da pokaže mlađem Saviću ko je stariji. To je bio sam uvod u jedno veliko prijateljstvo. Zbližili su se u kadetskoj reprezentaciji, u seniorskoj je druženje preraslo u nerazdvojno druženje. Zarad popularnosti vaterpola nisu želeli da na klupi Partizana i Zvezde glume neprijatelje. A sudbina je htela da početkom devedesetih Vujasinović nosi Zvezdinu, a Savić Partizanovu kapicu. I tada su se poštovali.

- Kada se 1992. stvorio rivalitet, to je bilo ludilo, krcate tribine, obezbeđenje... Ali, tada su se uprave, bez obzira na to što su privatno bile u dobrim odnosima, prikazivale u medijima kao veliki neprijatelji. Mi, zbog toga kakvi smo, nismo pokušali to da isceniramo i u neku ruku smo napravili medveđu uslugu našem sportu, jer bi u tom slučaju više ljudi pratilo vaterpolo. Ali ne bih mogao, kao ni on, da pređem preko nekih stvari, da funkcionišemo privatno na jedan, a profesionalno na drugi način - kaže Vujasinović.

Savić je saglasan:

- Nismo hteli da uvedemo politiku u našem nekom duelu.

Veliko poverenje omogućilo im je da sjajno sarađuju i kao selektori seniorske i mlade selekcije. Svakodnevno se čuju, razmenjuju ideje, nema sujete, ni ljubomore.

- To bi bilo glupo. Na EP u Budimpešti, gde smo osvojili zlato, jedan od mojih najvažnijih poteza bio je što sam ga pozvao i rekao mu “napuštaj sve i dođi”. Pomogao mi je dosta, doneo mi je smirenost, samim tim što je uz mene. Najbitnije je da je, uz moju majku, on za mene najveći kritičar - ističe Savić.

Vujasinović smatra da njihova saradnja i ne može da bude drugačija:

- To samo doprinosi našem vaterpolu. Negde se razlikujemo, u samoj taktici. Bitno je da osnovne stvari imaju smernicu, da ja to prenesem mlađim igračima kako bi njemu stizali spremni igrači u seniorskoj selekciji, koje će oblikovati kako želi. On se meni zahvaljuju za Budimpeštu, a isto tako je bio sa mnom na omladinskom EP u Gruziji.

Prvi put su u istom klubu zaigrali 1997, kada je Vujasinović pojačao Partizan.

- To jeste bila prva zajednička klupska sezona, ali smo se mi zbližili na pripremama reprezentacije, koje su trajale i po četiri meseca. A to više znači nego tri-četiri sezone u istom klubu - ističe Vujasinović.

Savić ističe da su već bili drugari:

RAZLIČITI SMO
ŠTA ih zbližava, ne samo u vaterpolu.
Vujasinović: - Dejan voli da zabavlja, a ja volim da se smejem. To je izuzetno bitno, jer da obojica volimo da zabavljamo ne bismo mogli da sedimo zajedno - kaže Vujasinović.
Savić: - Pobednički mentalitet i jači mentalni sklop. Neću da kažem da ja nisam mentalno jak, ali svaki put kada pogrešim nešto, on je tu da izvuče. I mislim da je tu obostrano poverenje, ne samo u igri, nego i u životu.