SKOČIO je u bazen na Banjici, a izronio na Tašmajdanu. Jugoslav Vasović je tajne vaterpola otkrio u Partizanu, prvi novac zaradio sa 16 godina u splitskom Jadranu, slavu stekao u Crvenoj zvezdi, Budvi i Bečeju, egzistenciju obezbedio u Grčkoj, Italiji, Rusiji i Saudijskoj Arabiji.


Dva puta se vraćao u crno-beli tabor (2004. i 2008) sa željom da u matičnom klubu okonča karijeru, ali je sudbina htela da zbogom kaže u crveno-beloj kapici. I to u "hramu vaterpola", gde je Partizan odbranio titulu protiv Zvezde.

 

OLIMPIJSKO ZLATO VELIKI uticaj na karijeru Jugoslava Vasovića imao je brat Anto.
- On je postao svetski prvak kada sam imao 12 godina i već trenirao u Partizanu. Mislim da sam prelomio kada je naša reprezentacija u Los Anđelesu 1984. osvojila olimpijsko zlato. Gledao sam sa bratom utakmicu i poželeo sam da osvojim i ja olimpijsku medalju. Ali imao sam samo jednu šansu, 2000. u Sidneju, kada smo bili treći.

 

- Ne žalim što karijeru nisam završio na Banjici, jer je i Zvezda moj klub... U bogatoj karijeri nemam razloga da za nečim žalim. Stojim iza svega što sam uradio. Prvu seniorsku utakmicu odigrao sam za Jadran 1990. na Mediteranskom kupu u Izmiru. Nakupilo se godina, 22, a u samo pet sezona, četiri u Italiji i jednoj u Grčkoj, nisam igrao u klubovima sa najvećim ambicijama - zadovoljan je Vasović.


Ali u reprezentaciji se nije naigrao. Slovio je za jednog od najtalentovanijih vaterpolista, a jedinu pravu šansu je dobio na Olimpijskim igrama 2000. Sidneju, kada su plavi bili treći.


- To nije pitanje za mene, već za te trenere. Uvek sam radio isto, davao celog sebe za pobedu... Normalno je da selektor nekom veruje više, nekom manje i to je stvar njegovog izbora - kaže Vasović.


Nekako se čini da je prelomna godina u Vasovićevoj reprezentativnoj karijeri bila 1997, kada je uoči EP u Sevilji morao da otkaže učešće:


- Povredio sam se na pripremama u Herceg Novom i to zbog lošeg treninga, jer smo radili sa tegovima tako da su mi leđa "otkazala". Pet dana sam ležao u Igalu, u Beogradu sam na Kliničkom centru cele sedmice primao dve injekcije dnevno. Da bi potom usledile razne priče, te ja igram tenis i slično. Mislim da je tadašnji selektor (Stamenić) rekao da mu nisam potreban.


Karijera mu je bila slična temperamentu: burna, nepredvidiva. Često je znao da nerezonskim šutevima iz daljine šokira protivnika, ali i iznervira trenera.


- Cilj je da se preokrene utakmica, unese nervoza kod protivnika, svojima donese samopouzdanje. Ako ne upali, bože moj, već si na nizbrdici. U suštini moj temperament smeta trenerima, jer oni ne žele da se u ključnom momentu desi nešto zbog čega će da izgube igrača. Sa te strane su u pravu. Nedavno je neko mom kumu rekao da "kum nikad nije ovako igrao". A ja kažem da kum nikad nije imao ovakvog trenera kao što je Dejan Savić.

 

NASLEDNICI BOLjI - MOJA generacija je imala tri ozbiljne šanse da osvoji Olimpijske igre, i nije uspela, jer nije funkcionisalo sve kako treba. Ova generacija ima sve ono što moja nije imala. Važno je samo da u London odu praznih glava, bez problema. Ne sumnjam šta će biti, jer oni su toliko kvalitetni, dobri, ozbiljni, pravo telo koje mi, nažalost, nismo bili - ističe Vasović.

 

Ne krije Vasović da ima i veliku manu:


- Tokom cele karijere sam birao utakmice. Nisam hteo da igram protiv malih klubova, uvek sam želeo velike mečeve. Imam sreću što me sada neko razume, ali ne bih savetovao nijednom sportisti da tako razmišlja.


Najlepše godine proživeo je u Bečeju. Od 1995. do 2001. vladao je Srbijom i Crnom Gorom i ne krije da mu je žao što su stali samo na jednoj evropskoj tituli, 2000:


- Bečej je najmanje tri puta trebalo da bude prvak Evrope. Imali smo Šapića, koji je, kad ga "odvežeš", mogao sam da igra, sjajne golmane, odličnu odbranu. Ipak, neke stvari nisu najbolje funkcionisale.


Nestanak Bečeja sa vaterpolo mape je rana koja i danas peče Vasovića:


- Klub je bio sinonim za vaterpolo u zemlji, da njega nije bilo ne bi bilo ni reprezentacije. Nedopustivo je za grad, pokrajinu i državu da dozvoli da takav jedan gigant nestane. Ne interesuje me ni politička situacija u tom trenutku, da je predsednik kluba bio nepodoban... Ružno je da se uništi klub kako bi se pokazalo da ne valja za nešto treće.


Zato Vasović, koji se više od 30 godina družio sa loptom, ne vidi sebe u vaterpolu kao trenera ili funkcionera:


- Ne vidim sebi mesto u našem vaterpolu. Mnogo se problema iz države prenosi u sport. Shvatam da nije lako. Ne ide mi u glavu, da ova Zvezda, koja je protiv Posilipa napunila "Tašmajdan" ne može da napravi nešto za sebe, da vredi nekom 100 dinara. Nisam za političke varijante.

DUBROVNIK

- NAJTEŽE trenutke u karijeri doživeo sam na fajnal-foru Kupa šampiona 2001. u Dubrovniku. Imao je Bečej finale u rukama i ispustio ga u poslednjih 30 sekundi. A baš sam imao merak da pobedimo Jug. Vređalo me je i šovinističko ponašanje organizatora turnira. Nikad se nisam ljutio na publiku, ona je tu da provocira, ali da sa zvaničnog razglasa puštaju ustaške pesme, to me je jako zabolelo. Zato sam hteo pobedu i to bi bilo pravedno - i danas je ogorčen Vasović.

LIČNA KARTA

Ime i prezime: Jugoslav Vasović

Datum i mesto rođenja: 31. 5. 1974, Beograd

Visina: 197 cm

Težina: 102 kg

Klubovi: Partizan, Jadran Split, Crvena zvezda, Budvanska rivijera, Bečej, Paljo Falirou (Grčka), Florencija (Italija), Šturm Čehov (Rusija), Al Kadisija (Saudijska Arabija)

Trofeji: bronza na Olimpijskim igrama 2000. u Sidneju, klupski prvak Evrope sa Bečejom 2000, višestruki prvak države i osvajač Kupa.