LOŠE STVARI U FOKUSU TRINKIJERIJA: Ulazimo u salu i bacamo ključ

KRAJ gubitničke serije na početku ere Andree Trinkijerija u Partizanu. Pobeda u meču protiv Mege u Sremskoj Mitrovici, kojom je prekinut niz od šest poraza u oba takmičenja, zapravo je potvrdila ono što je italijanski trener već znao pre nego što je potpisao trogodišnji ugovor. Crno-beli su u ovom trenutku daleko od tačke susreta sa dobrom košarkom.

- Ovo je zemlja košarke, moramo da igramo košarku, a ne nešto slično tome - rekao je Trinkijeri posle meča u kojem je slavio manje loš tim. - To je samo početak, svaki put započinje prvim korakom. Bilo je važno da zaustavimo seriju poraza, što smo i uradili. Bili smo malo bolji u odbrani, ali katastrofalni u skoku.

Razmere katastrofe opisao je svojim slikovitim rečnikom:

- Imam dvoje dece, od deset i sedam godina, i mislim da bi bolje gradili koš od mojih igrača. Ja sam kriv, valjda im nisam bolje objasnio. Ulazimo u salu, bacamo ključ i ne izlazimo dok ne budemo malo bolje zagrađivali.

To što priču svodi na negativne stvari pripisuje svom karakteru.

- Veoma sam zahtevan, prvo prema sebi, a onda i prema igračima. Bilo je i nešto pozitivno. Vanja Marinković je igrao kao kapiten, malo se opustio na kraju, i na tome moramo da radimo. Svi su probali nešto da daju. Neki igrači još nisu shvatili koliko je teško igrati u ovoj sredini, ovo je "tvrda" liga. Pojedinci se "tope" pri prvom kontaktu.

Postojala je dilema da li će voditi ekipu u meču sa Megom.

- Nema dobrog generala koji stoji iza vojnika. Nije bilo košarkaške logike, kompletno je iracionalno da vodim ovu utakmicu posle jednog treninga, ali osetio sam da ekipi treba zaštita. Normalno je voditi meč posle šest-sedam treninga, a sada sam osetio da je potrebno da neko stane uz njih.

O "uzletelim" očekivanjima navijača posle njegovog dolaska govori sasvim racionalno.

- Znam da nisam Hari Poter, nemam čarobni štapić. Osećam veliku odgovornost posle niza godina u kojima je bilo teško biti navijač Partizana. Imamo klub, još nemamo ekipu kakvu navijači zaslužuju, ali od nečega moraš da počneš. Godinama ovaj klub nije mogao da misli da je ozbiljan, i ne želim da pričam ko je kriv. Ko sam ja da to kažem? Sad moram da stavim Partizan na mapu, i ko mi u tome može pomoći? Moji igrači, moj klub i ovi fantastični navijači. Partizan je institucija, svi osećaju da se može nešto desiti. Ne znam da li hoće, ali znam da ću dati sve od sebe.