Nikola Koprivica o putu kojim se retko ide: Fakultetska diploma dovela do NBA

Nekadašnji reprezentativac svih mlađih reprezentativnih selekcija Srbije, danas skaut Minesote Nikola Koprivica u retrospektivi košarkaških početaka, s posebnim osvrtom na surovu stranu života, koju je upoznao sa 22 godine, u opširnom intervjuu za portal „Basketball sphere“, čiji deo prenosimo, ispričao je emotivnu, ličnu priču, sa prevashodnom željom da današnjim mladim igračima ukaže na važnost posedovanja „plana B“, koji je njemu bio zračak svetlosti u trenutku kada mu se ceo svet okrenuo naglavačke.

Košarkaški pedigre, karijera oca Žarka, kapitena trofejne generacije Crvena zvezde, i bratovljeva koja je išla ka vrhuncu, u tim najranijim danima nisu predstavljali preveliki teret za dečaka koji je, ipak, morao da se izbori sa neizbežnim pričama o protežiranju, vanterenskim radnjama…

– Bilo je teško, ali ne previše… Otac nijednom nije gledao moje utakmice u mlađim selekcijama, nikada nije došao. Mama je gledala, Jovan kada bi stigao, ali tata nije želeo da stavlja taj pritisak, koji sam ja u svakom slučaju imao, bio on tu ili ne. U reprezentaciji se uvek provlačilo njega otac gura, ovaj, onaj… Nije me to toliko pogađalo, iako je bilo “saplitanja” u reprezentativnim selekcijama, u momentima kada sam imao pozive da igram za starije generacije. Za 1987. godište nisam zaigrao zbog nekih izmišljenih priča koje se nisu desile. Ne ulazim u to da li je zbog mog oca, neki treneri su se plašili da me zovu s pričom da sam isti kao brat i obrazloženjem što bi me zvao kada se s njim nije slagao… Možda je jedan od razloga zbog čega sam otišao u SAD bio i to što nisam hteo da dozvolim da neko drugi kroji moju sudbinu, a sa koledžom sam nekako postajao svoj čovek – ispričao je Nikola, između ostalog, o košarkaškim počecima, koji su bili malo drugačiji u odnosu na njegove vršnjake.

– Odrastao sam mnogo ranije u odnosu na svoju generaciju, jer sam postao profesionalac sa 10, 12 godina. Iako meni nikada nije rečeno da nešto moram, nikada nisam propustio trening. Jednom sam zakasnio, jer sam se zagledao u nešto, i otac mi je posle rekao: “Sine, moraš da rešiš, ili ćeš da se baviš ovime ili nećeš. Niko te ne tera, ali ako očekuješ da to bude na vrhunskom nivou, ti moraš da se posvetiš.“ Teško jeste bilo, pogotovo iz ove perspektive, kada vidim koliko sam stvari propustio zbog košarke, ali ne žalim, jer je volim, dala mi je mnogo i srećan sam zbog toga.

Nikola je sa 16. godina dobio poziv iz Crvene zvezde i Partizana, večite rivale nije odabrao za ulazak u profesionalne vode, već je preko Atlasa pokušao da se probije na najveću scenu. Razočaran ljudima iz uprave nekadašnjeg beogradskog kluba, koji su jedno pričali, dok su se na terenu dešavale potpuno druge stvari, odlučio se za odlazak na studije u SAD.

– Nije bilo lako, pozdraviš se sa porodicom na aerodromu i ideš, nećete se videti godinu dana. Odlazim tamo 1. septembra, a škola počela 20. avgusta. Prvi problem je bio jezik, mislio sam da ga nikada neću savladati, ali tamo nisam imao naših ljudi, družio sam se sa Amerikancima pa je brže išlo sve… Na terenu sam razumeo šta se dešava, ali škola je bila problem. Jer, ja slušam profesorku, čujem jes, pa bla, bla, bla, pa no. Čujem svaku desetu reč. Trebalo mi je vremena da se priviknem.

Privikavanje na novu sredinu bez dileme su puno olakšali fascinantni košarkaški uslovi.

– Najbolja ekipa u Evropi nema uslove koje smo imali mi na Vašington Stejtu. Možda CSKA, Real, ali uslove škola koje su veće od moje nema ni jedan klub. Neću nikada zaboraviti, stigao sam, vode me da mi pokažu Univerzitet, ulazimo u dvoranu od 15 hiljada mesta i kažu mi da je sve puno kada igramo. U svlačionici ormarić kao u NBA, sa mojim imenom, moje slike, tri para patika, oprema… Sve stoji spremno, sve što mi treba samo prijavim. Peru ti stvari, ja dođem na trening i sve me čeka, oprano, složeno… Tvoje je samo da treniraš, ideš u školu i ništa više… Ne moram da brinem šta ću da jedem, gde spavam, sve je organizovano, ne moram ni o čemu da razmišljam, fokus je samo na te dve svari. Imali smo privatni avion, imam četiri svoja sedišta, legnem, spavam, ne znam koja evropska ekipa to ima. Deca koja dolaze iz ovih podneblja su zahvalna za takve uslove, dok su mnoga američka deca navikla i to im je normalno. Naši klinci kada vide tako nešto, pitaju da li treba da plate da se bandažiraju, čude se što mogu u salu kada god požele…

Pričao je Nikola o životu na koledžu, košarkaškom i privatnom, stvarima zbog koje Amerikance neizmerno poštuje, značaju koji se na Univerzitetima pridaje nastavnim aktivnostima, kao i “fenomenu” Martovskog ludila”.

– Neverovatno je, ne može da se opiše… Dok nisam doživeo, nisam bio svestan šta je to. Naš fakultet 20 godina nije bio tamo, kada smo se plasirali nastalo je ludilo… Odjednom na svim treninzima 1000 novinara, brdo opreme stiže. Ne možemo da se krećemo po kampusu normalno jer te spopadaju ljudi. Poslednju nedelju pred početak nismo ni išli u školu, otputovali smo ranije, jer ne možeš da funkcionišeš u gradu. Veliki je pritisak oko svega, zapitkivanja, ne možeš da odeš u školu, jer te profesori pitaju o tome. Nemaš zrno vremena da se fokusiraš i to je neverovatno iskustvo.

Učesnici Martovskog ludila imaju priliku da iz prve ruke vide šta ih čeka ukoliko posle završenih studija dođu do NBA.

– To su privatni avioni, odsedanje u najboljim hotelima, policija nas prati do hotela u koji ne može da uđe niko osim nas. To je neverovatan nivo. Pa sama priprema utakmice… Kada krene prva runda sa 64 tima, u jednom gradu su četiri ekipe, koje treba da imaju trening pred utakmicu. Imaš tačno 45 minuta. Kako neko uđe u salu i pipne loptu sat je krenuo. Mi smo ulazili na parket pet minuta ranije, ali niko nije smeo da dotakne loptu, nego se istegnemo… Kada neko tapne loptu posle 45 minuta moraš da izađeš s parketa. Veoma su striktni, imali smo i doping kontrolu i obaveze sa medijima… Imaš 10 minuta da se istuširaš, posle toga ulaze novinari, koji su tu sat vremena, posle utakmice, treninga…

Teški dani na Vašington stejtu, o kojima je takođe pričao, bili su mizerni naspram onih koji su usledili pri povratku u Evropu, sa željom da uplovi u profesionalne vode.

– Sezonu sam počeo sa Superfundom, odigrao sam osam utakmica, bio najbolji strelac lige, ali nisam imao satisfakciju tu. Liga već tada nije bila neki nivo, dominirao sam i želeo sam veće izazove kako bih napredovao. Prihvatam ponudu Iraklisa i odlazim kod Darka Rusoa, gde nema zezanja, gde je vojnički sistem, što je meni odgovaralo. Prvi dan smo seli, rekao mi je očekujem od tebe to i to, ako ne budeš tako radio vrati se kući. U sredu sam stigao, u petak smo igrali kod kuće protiv Panatinaikosa. Čuvao sam Dijamantidisa, a prošli vikend sam igrao u Kosjeriću. Tu sam se preporodio, nisu ni pare bile u pitanju, već samo da dobijem šansu negde da se dokažem. Kod Darka sam osetio napredak u karijeri, ali kao i svuda u Grčkoj, frka je oko para i Ruso posle mesec i po dana odluči da napusti klub.

Odlazak srpskog stratega bio je uvod u košmarni period života mladića koji je tek zagrebao po profesionalnoj karijeri. Trener koji je zamenio srpskog stratega ubrzo je takođe napustio klub, pojavili su se problemi s kolenom koje je tri godine ranije operisao u SAD. I onda šok...

– Igrali smo na Rodosu, prvi minut ili drugi, treći put u kratkom vremenskom periodu izvrnem koleno, ali stisnem zube i kažem sebi nema šanse sada da izađem. Nastavim šepajući, koleno se malo zagreje i ja završim utakmicu. Bude sve dobro, vratimo se sa Rodosa, subota… Vlada Petrović je igrao samnom tada, pošto do ponedeljka uveče nemamo trening, u nedelju izađemo u grad. Večera, odemo na piće, sedimo, svira muzika… Odjednom, počinjem da se znojim, pijem vodu, ništa… U trenutku mi se čini kao da ulazim u neki tunel. Ruka počinje da trne, stopalo isto i počinje da me hvata panika, iako nemam predstavu šta je… Kažem Vladi da izađemo napolje jer mi nije dobro, on okreće na šalu: “Nisi se valjda napio od koka kole. “ U toj priči, u sekundi me udara šlog i ja završim na podu. Cela leva strana se oduzela, odemo u bolnicu tamo ustanove da sam se šlogirao, čovek sa nepune 22 godine… Ne mogu da utvrde zbog čega je došlo do toga. Ispitivanja su trajala mesec dana, sve je zdravo bilo, njihov zaključak je bio da se to dogodilo zbog stresa i nervoze…

Savet lekara bio je tako jednostavan, prost, ali…

– Kaže mi doktor: “Da si se napio, da si bacio stolicu, da si dreknuo, šutnuo loptu, možda bi izbacio to iz sebe i možda ne bi do toga došlo.” Ja nisam takav, ne mogu da radim stvari koje nisu u mojoj prirodi. Kada pogledaš unazad, meni je ta sezona bila veoma stresna. Od tog razočaranja, gde se vraćam sa koledža i očekujem da ću naći ekipu, da se dokažem, da ću imati ulogu, gde počinjem sezonu sa zakašnjenjem, negde gde ne bi trebalo da počnem. Nemam ugovor…. Odlazim u Grčku, tamo kreće jedan trener, drugi, treći, ponovo se javljaju problemi sa kolenom, gde ja strahujem da li ću morati ponovo na operaciju. Verujem da sve to ima veze, sad u kojoj meri i zbog čega baš tada… Doktor mi je rekao da je zbog toga što sam se tada najzad opustio i onda je to izletelo.

Fakultetska diploma bila je svetlo koje ga je povuklo iz mračnog tunela.

– Rekao sam sebi: “Hvala Bogu da si završio koledž, imaš neku diplomu, s njom možeš da se zaposliš, da radiš. Zamisli da ti se sve ovo desilo, a da nemaš ništa…” Taj “plan B” je bio velika pomoć kroz sve što sam prolazio u tom periodu. Bio sam svoj čovek, završio sam školu i s te strane jeste bilo malo lakše. Ali, ne mogu da lažem i kažem da mi je bilo svejedno, jer, i pored tog fakulteta, nisam sebe zamišljao da ću raditi bilo šta drugo osim igrati košarku. U tom periodu sam bio u totalnom šoku, puno sam putovao jer mi je doktor rekao da radim stvari koje nikada u životu nisam, da uživam bez ikakvih obaveza… Išao sam na razna mesta samo da bih skernuo misli sa svega toga i malo uživao, jer sam upao u jedan vid depresije, kada ti se sve sruši preko noći. To što sam završio školu mi je dalo neki podstrek, da postoji i drugi deo priče. Shvatiš da nije sve u košarci, da ima mnogo više u životu nego što je samo košarka. Problem naše dece je da poneseni snom o vrhunskoj košarci prerano odbace druge opcije, ne završe ni srednje škole, a kamoli fakultet i šta se onda desi… Ne uspeju pod obručima, povrede se i ostanu na ulici bez drugih ambicija i opcija – istakao je, između ostalog, Nikola Koprivica za portal “Basketball sphere”.

O tome da li žali zbog nekih poteza, razlozima zbog kojih je odbio Zvezdu i Partizan, o tome šta mu je najteže padalo tokom oporavka od moždanog udara i pokušaja da se vrati na košarkaški teren, značaju porodice, težini trenerskog poziva na koledžima koji nisu u najjačoj diviziji, i poslu skauta NBA ekipe koji ga je oduvek privlačio, pročitajte OVDE.