ON i Ćosić su prvi u bivšoj Jugi "zakucavali" loptu u koš. Kreša sa jednom, a on sa obe ruke. Dražen Praja Dalipagić, naš legendarni košarkaš. Njegov košarkaški sat, sve do četvrte decenije, iz časa u čas otkucavao je bogatu košarkašku karijeru. Vlasnik je 12 medalja sa najvećih takmičenja i osvojio je sve što se osvojiti moglo.

Starije generacije još pamte čuveni poklič sa košarkaških tribina: "Kića i Praja, pobeda do kraja". Neki malo "bezobrazniji" su ovu poslednju reč menjali. Jer, njih dvojica, Kićanović i Dalipagić su toliko razbijali protivnike da su od njih "pravili kajganu"...

Ovaj nebeski skakač, danas rekreativno igra tenis i preko "Skajpa" svakog dana proćaska sa unucima koji žive u Francuskoj. Sa zemlje prati let srpskih "orlova", kojima je ustupio svoje košarkaško nebo pod oblacima. A njegovo navijačko srce danas kuca za njih.

* Kakve su šanse naše reprezentacije na Evropskom prvenstvu?

- Moram da kažem da smo favoriti. Možemo da osvojimo medalju, a i ne moramo. Takva nam je ekipa, jer su je mnoge povrede poremetile. Ali se, ipak, ne bih usudio da dajem neke konkretne prognoze.

* Naš narod, kao i uvek, od košarkaša očekuje medalje, još ste ih vi razmazili...

- Vremena su se promenila, poslednjih dvadeset godina pojavilo se dosta dobrih reprezentacija, tako da nije više slučaj da imate četiri-pet super ekipa, da su ostali slabiji. Sad su sve ekipe podjednako kvalitetne, danas sigurno od sedam do deset kvalitetnih reprezentacija pretenduju na medalje.

* Neki smatraju da je evropsko prvenstvo teže od svetskog, pa čak i od Olimpijade?

- Jeste teže, jer u Evropi je veća konkurencija, ne računajući Amerikance. Treba preskočiti te eliminacione utakmice, osminu finala i četvrtfinale. Španci sa braćom Gasol su možda jači od drugih, ali mi možemo da ih pobedimo.

DAVORIN MAMINIM STOPAMA * ZAŠTO se sin Davorin (dobio ime po pevaču "Indeksa" Davorinu Popoviću), koji je krenuo košarkaškim putem, opredelio za majčin sport i sada je teniski trener u Abu Dabiju?
- Petnaest godina je igrao košarku, uglavnom u inostranstvu. A prvi njegov sport je, inače, bio tenis, valjda i pod uticajem majke Sonje, položio je ispit za teniskog trenera i to mu je sada profesija u Emiratima.

* Šta biste savetovali selektoru Saši Đorđeviću i našim igračima?

- Vidim da Saša veoma dobro radi i nema tu naročite filozofije. Savetovao bih mu da radi sve što je i dosad uspešno radio, samo da tako nastavi. Kod igrača se vidi da vole svoju zemlju i da žele da igraju za tu zemlju i naprave dobar rezultat. Svi su oni motivisani da ostvare svoj cilj.

* Uz kvalitet, treba postići jedinstvo i harmoniju u ekipi?

- U mnogim ekipama nema više "vanzemaljaca", velikih igrača koji mogu sami da pobede nekoga. Sastavi su izjednačeni, igra ceo tim, svih 12 igrača.

* Za vas se govorilo da su vam snaga i šut glavno oružje. Da li danas insistiranje na snazi "ubija" košarku?

- Snaga je nije ubila, već je donela malo grublju i snažniju košarku. Košarka je sada, za razliku od našeg vremena, zahvaljujući promeni pravila, postala kvalitetnija i brža. Snaga je, inače, uvek bila potrebna, jer bilo je i biće košarkaša koji su igrali na snagu, kao centri, za razliku od onih koji su igrali na tehniku i šut. Kao, na primer, Kića koji je imao pamet i dobar šut...

* Kao jedan od najboljih strelaca u istoriji evropske košarke, koga danas "prepoznajete" kao svog naslednika?

- Nema naslednika, jer ne vidim igrača tog profila koji može da postigne ni približno toliko koševa, jer danas se igra sasvim drugačija košarka i teret snosi cela ekipa. Ne postoje više klasična krila kao iz mog vremena...

* Imate li bar nekog miljenika u ovoj reprezentaciji?

- Pa 'ajde, neka to budu Teodosić, Bogdanović, Boban Marjanović, mada su mi svi dobri...

* Ima onih koji tvrde da nam reprezentaciju, nažalost, "sastavljaju" klubovi NBA koji zabranjuju svojim asovima da igraju?

- Ne mogu da tvrdim, nemam nikakvih dokaza da je to tako. Ja to ne verujem, i neću da verujem, jer ovde se svašta piše. Evo, primer Gasola, koji jedne godine igra pa ne igra i niko u Španiji ne postavlja pitanje zašto je to tako. Nije ni Bodiroga igrao jednu, a Divac dve-tri godine, pa su posle osvojili svetsku titulu.

MOSTAR NIJE VIŠE MOJ GRAD * ODETE li do vašeg rodnog grada?
- Ne odem, jer to više nije moj grad. Mostar je sada podeljen, a ja sam rođen u gradu u kome su živela sva tri naroda, sad je podeljen na dva, a i oni se trve između sebe. Poslednji sam put bio tamo pre tri godine. Šta ću ja tamo kad i svoj automobil moram da krijem u garaži da ga neko ne bi uništio. Majku, inače, povremeno viđam, a tamo mi žive brat i cela familija...

* Bili ste prvi Evropljanin koji je pozvan u NBA profesionalce, odbili ste ponudu Boston Seltiksa 1976. godine. To danas zvuči neverovatno...

- Treba znati da u to vreme NBA i FIBA nisu imali nikakve odnose i da sam kojim slučajem potpisao za Boston i nisam prošao kao igrač, ne bih posle mogao da igram evropsku košarku i branim boje reprezentacije. Zato se nisam pojavio na pripremama Seltiksa.

* Boža Maljković je svojevremeno izjavio da su košarkaški funkcioneri vodili državu devedesetih, ne bi bilo rata...

- Ne bih to tumačio tako. Jesu funkcioneri dobro sarađivali, a da li bi sačuvali Jugoslaviju, nisam siguran, i to ne mogu da tvrdim. Uostalom, ne treba mešati sport i politiku.

* Zlatnu epohu naše košarke obeležila je petorka Slavnić, Kićanović, Delibašić, Dalipagić i Ćosić. Krasila vas je genijalnost i - veliko drugarstvo?

- Nismo se "ubijali" od velikog drugarstva, ali smo bili zajedno i "ginuli" jedni za druge na terenu, osvajali medalje zajedno. I nismo samo nas petorica zaslužni, bilo je i drugih koji su doprineli uspesima.

* Možete li da sastavite najbolju petorku svih vremena?

- Nemoguće je porediti generacije. Dobra je bila moja generacija, a i pre nas su bili sjajni igrači, košarkaški "vanzemaljci". Recimo, Sija Nikolić, Korać, Daneu, pa smo posle mi došli, a posle nas neki drugi znalci. Ne može se to porediti i reći ko je najbolji, ko najgori.

* Da li održavate kontakte sa saigračima iz reprezentacije?

- Teško mi je palo kad su Ćosa i Mirza otišli sa ovog sveta. Kiću retko viđam, pogotovo otkako je u Trstu, povremeno sam se družio sa Mokom. A, kad letujem u Lovranu, sretnem se sa starijim kolegama Ratom Tvrdićem i Perom Skansijem, a i kad Nikola Plećaš dođe u Beograd, redovno se javi i vidimo se...

* Pre 46 godina ste došli u Beograd i u njemu zauvek ostali. Živeli ste u najlepšim gradovima Evrope - Veneciji, Udinama, Veroni i Madridu, jeste li ikad pomišljali da odete iz Beograda?

- Nikad mi nije padalo na pamet da odem iz Beograda, ali da se nisam oženio i ovde formirao porodicu, ko zna gde bih živeo... Ovde mi je lepo, ali, nažalost, narod teško živi.

Praja u dresu Partizana 1980. protiv Rabotničkog

* Slavu ste stekli u Partizanu, a karijeru završili, u 40. godini, u Crvenoj zvezdi. Kako vidite budućnost klupske košarke u Srbiji?

- Naš klupski sport je ekstremno loš. Nemamo ligu, nema ulaganja u klubove, a bez para teško je postići neke rezultate. Zvezda je rasprodala igrače, ne znam kako će izgledati ove sezone, a Partizan praktično počinje od nule.

* Porodica vam je uvek bila utočište. Sad su unučići blago...

- Unučići od ćerke Sanje i zeta Danijela Anđelkovića, rukometaša i nekadašnjeg reprezentativca, su mi ceo svet. Sada su sa nama, uskoro odlaze u Tuluz gde žive, jer i njima počinju obaveze. Jana ima osam godina i već nam pomalo "beži", neće da se druži sa dekom, a petogodišnji Luka je zainteresovan za igru i sa dekom trenira...

* Bili ste prepoznatljivi i po brkovima. Gde su oni nestali?

- Nestali su pre osam godina, jer nisam želeo da me više iko prepoznaje. Kome još treba Praja. Živim svoj miran život i ne želim nikom da se namećem!