Raduljica: Sale izvlači najbolje iz igrača

SKORO deceniju i po je u reprezentaciji, igrajući košarku obišao je pola sveta, posetio mnogo destinacije. Ipak, Miroslav Raduljica, poslednju klupsku, Milano, želi što pre da zaboravi. Iako je došao kao veliko pojačanje, iz prestonice mode, otišao je razočaran.

- Nisam zadovoljan kako smo igrali kao tim, ali ni kako sam ja igrao. Sve je bilo na početku kako treba. Osvojili smo Trofej Lombardije, na kojem sam proglašen za MVP, pa sam očekivao da nastavimo u istom ritmu. Ali, postoje stvari, koje nisu košarkaške, a na koje ne možete da utičete. Osetio sam se mnogo puta bespomoćno, nisam video ulogu u timu. Razgovarao sam više puta sa (trenerom) Repešom i čelnicima kluba, ali bez uspeha...

Italijanski grad je prošlost. Budućnost je Kina.

- Uželeo sam se košarke posle igranja u timu, kojem ne mogu da kažem da sam mnogo dao, a u koji sam stigao posle svih uspeha s reprezentacijom.

Zar nije mogla opet Evropa, koja vapi za kvalitetnim centrima?

- Čini mi se da se menja evropska košarka kojoj izgleda nisu potrebni centri kao što sam ja. Ide se ka "daun sajzingu", na peticama igraju ljudi ispod dva metra. Za mene to nije košarka, ali, ne postavljam ja trendove.

Igranjem za nacionalni timu ste po produktivnosti u top tri centra na svakom velikom takmičenju.

- Nažalost, velika takmičenja ne postavljaju trendove, već NBA.

Je l` ste rekli definitivno zbogom NBA?

- Nisam, ali i nisam bio spreman da čekam priliku do oktobra kako bi se pojavio dobar klub za igrače poput mene. U ovom momentu bolje što sam izabrao Kinu, u kojoj se, ako odigram kako želim, otvaraju brojne opcije. Mnogi potcenjuju to tržište koje se sve više širi. Mnogi grabe da odu tamo, ne samo zbog novca.

Sezona je tamo kraća dva-tri meseca nego u Evropi, u kojoj se nižu i silna putovanja.

- Ne znam koliko Evropa može da "sabije" predugi kalendar za koju klubovi nemaju tehničkih uslova. Osetio sam koliko u NBA znači kada odmah posle utakmice uđete u avion u kojem imate sve, od hrane, terapija.... Nije u pitanju luksuz već potreba da igrač iz utakmice u utakmicu pruža najboljeg sebe. Ovde je to veoma teško, jer se na klupsku, nadovezuje reprezentativna sezona. Možete tako jednu godinu, dve, a posle vas "pokosi" povreda ili umor.

Radili ste s mnogim trenerima. Neki su vas razumeli, a neki ne.

- Prija mi rad sa Đorđevićem, koji priđe otvorenog srca, na pravi način, pokušava da izvuče najbolje iz vas, prepozna vas i karakterno i igrački. A koliko je naša saradnja produktivna, najbolje se videlo u reprezentaciji i Panatinaikosu u kom sam imao dobru sezonu.

Često vas ljudi pogrešno ocene na prvi pogled, zbog neuobičajenog stila, zalepe vam etiketu problematične, mrzovoljne osobe, da bi vas posle dizali "u nebesa"...

- Evo vam jedan podatak, na koji ni sam nisam obraćao pažnju dok mi Sale nije saopštio. U Panatinaikosu nisam propustio nijedan trening. Pa valjda je od izgleda, boje glasa, visine... daleko važnije ko koliko pokaže i ko je kakav čovek?

Da li vam je žao što u NBA niste otišli ranije?

- Sa ove distance možda i jeste, mada mi je u tom momentu delovalo kao pametna odluka. Ali, ne možete da se vratite unazad. Gledajte i iz drugog ugla. Da sam otišao kao 20-godišnjak, možda bi mi sada bilo lakše, ali bih poropustio druge stvari koje sam sad doživeo. Uvek je 50:50.

Sledeće godine biće šestorica Srba u NBA dresu, Teodosić u Klipresima, Bogdanović u Kingsima....

- Ma, Teo se se svugde snađe. Bogdan je rođen za NBA. Nema oko toga mnogo priče.

Koliko vas česta "briga" javnosti o otkazima u reprezentaciji remeti tokom priprema?

- Lično, ne obraćam pažnju na to. Tu smo mi koji smo se pojavili, svesni da na nešto ne možemo da utičemo i idemo dalje...

Koliko može Srbija na EP?

- Naše je da se borimo, pa dokle dođemo.

Nacija priželjkuje bar finale.

- Tada izgleda sve lako jer mi napravimo da bude lako, ali znamo koliko smo trud uložili. Ali, kad bacite pogled unazad, vidite pripreme, pojedine povrede, razne protivnike i distrakcije sa strane. Ne kukam često, jer je sve to deo ovoga čime se bavimo. Ali ljudi sa strane teško to mogu da shvate. Mnogi od nas nemaju pauzu, pre svega da odmorimo telo. Često neko dobaci da igramo za veliki novac, ali u reprezentaciji smo besplatno, što volimo da se borimo za našu zemlju.

Dugo ste u reprezentaciji. Kada je bilo najteže?

- U Francuskoj 2015, posle polufinala EP mi je bilo baš teško. Razočerao sam se što smo propustili šansu za sigurnu medalju i borbu za zlato. Takođe, ne sećam se da da se nekome desilo kao meni da mi, mislim 24 časa pred start Svetskog prvenstva 2010. selektor saopšti da sam prekobrojan. Na nekoga to ostavi ožiljak za ceo život, naljuti se. Ali, na kraju, selektor bira. Ako se sećate tog leta, kada sam došao u klub, ustanovljeno je da sam na pripremama reprezentacije zadobio povredu zbog koje sam pauzirao čak četiri meseca, pa mogu da kažem i da me je sreća tada pogledala što nisam igrao na SP, jer bi pitanje bilo šta je moglo da bude da sam ostao sa reprezentacijom. Uvek treba gledati i sa pozitivne strane. Ako mogu da kaže imam još jedan težak momenat s tog SP. Iako nisam bio u timu, pošto sam potpisao za Efes, nekako sam našao karte za polufinale koje smo izgubili od Turaka. Ma, tri dana nisam mogao da spavam kada su nam dali onaj koš iz auta.

Možda je sad vreme da se ispravi greška..

UVEK MAŠTAMO O FINALU
DA li gledate pre šampionata ko će se pojaviti u drugim selekcijama?
- Morate, jer igrate s njima. Bacite pogled na spiskove kada izađu. Neko će doći u jačem, neko u slabijem sastavu, ali nama ne može niko da zabrani da maštamo o finalu. Da nemamo te misli, pa sigurno se ne bismo bavili košarkom i ne bismo bili u reprezentaciji.