Komentar: Željko

KAD poželiš da pokoriš Evropu, zna se koga zoveš, zna se ko uvek može da ispuni takvu želju. Jedan košarkaški mađioničar, trenerski mag koji sve što dodirne pretvara u zlato - Željko Obradović.

Rekorder je po svemu, ubedljivo najtrofejniji trener Starog kontinenta. Od Istanbula 1992. (sa Partizanom) do krune u istom gradu u nedelju veče (Fenerbahče) sakupio je čak devet pehara namenjenih najboljem timu Starog kontinenta, ovaj poslednji mu je bio čak 17. Fajnal for (16 trenerskih, uz jedan igrački).

Suvereno je vladao gde god je bio. Od početnika u njegovom Partizanu, preko Huventuda i Real Madrida, preko surove i duge dominacije sa Panatinaikosom, do prve titule za neki od turskih klubova.

I ništa, kao i uvek, nije stvorio preko noći. Iz dana u dan gradio je šampionski dvorac, ostavljajući posebno mesto u riznici za najvredniju krunu. Od dana kad je preuzeo Fenerbahče, jednostavno su svi znali - Željko će turskom klubu doneti prvu titulu. Bilo je pitanje samo kad, gde i na koji način. Jer je osvedočeni osvajač i pobednik, na čijoj god klupi sedeo.

Poslednji trofej osvojio je impresivno. Stvorio je moćan tim u koji su mnogi sumnjali dok je često gubio u nebitnom delu sezone. Kad je došlo ono najvažnije, "pometlao" je Panatinaikos, pokazao moć u završnim bitkama sa Real Madridom i Olimpijakosom.

Srpska zastava vijorila se u Istanbulu na postolju namenjenom najboljima. Na njemu su uz Obradovića bili pomoćnik i kum Vladimir Andrić i reprezentativci koje je kupio od Crvene zvezde (Nikola Kalinić) i Partizana (Bogdan Bogdanović). A, Evropa se ponovo poklonila Srbinu, jednom, jedinom i neponovljivom. Željku koji ispunjava sve želje.