Marković za Novosti potvrdio da se oprostio od reprezentacije: Najlepši trenutak za rastanak

SA 14 godina je zakoračio u reprezentativni svet. Sa 21 je bio vicešampion Evrope, sa 26 igrao finale Svetskog kupa, sa 28 je osvojio srebrnu olimpijsku medalju. Tačno pola života Stefan Marković je proveo u selekcijama SR Jugoslavije, SCG i Srbije, da bi po povratku iz Rija, iako ima tek 28, rekao da je vreme za mlađe...

- Presrećan sam što sam imao priliku tako dugo da igram u reprezentaciji i što sam bio deo svih ovih selekcija. Stvarno je čast da budete i radite sa ovim mocima. Što bi Bjelica rekao, bilo bi divno kada bismo mogli za reprezentaciju da igramo cele sezone - počinje za "Novosti" Marković priču od reprezentativnog kraja. - Zdravlje je glavni razlog zašto sam se odlučio za taj potez. Kad si mlađi ne osetiš, ali posle te stigne. Ceo život smo zajedno. Imamo sjajnu atmosferu, družimo se i van reprezentacije. Zato mi je i bilo teško da kažem "kraj". Izdržao bih ja možda još dve, tri godine. Ali, posle ne bih više mogao da igram košarku.

Odluka, koju je saopštio kapiten nacionalnog tima i njegov veliki prijatelj, Miloš Teodosić na svečanoj konferenciji za medije, nije putovala preko noći, u avionu na relaciji Rio - Beograd. Mnogi veruju da nije konačna...

- Osoba sam koja ne voli da se od toga pravi velika pompa. Mislim da nisam neki bitan lik da bi se to provlačilo po novinama. Nije stvar u ubeđivanju.

Stefan otkriva da je prelomni trenutak bio u Malagi, na operacionom stolu posle loma noge.

- Kukao sam, razmišljao kao da je povredu neko poslao odozgo. Rekao sam sam sebi: "Zaslužio si, ovo je moralo da se desi". Tad sam video da ne mogu više da izdržim ni fizički ni pishički da budem 11-12 meseci u punom pogonu... A da bih igrao dobro, moram da budem fizički spreman. Nisam želeo da mučim sebe, a nikada nikog nisam varao. Mnogo mi je krivo, ali mislim da ću sebi prvi put u karijeri pomoći ovakvog odlukom. Teškom mukom, ali za moje dobro.

Leto nikad duže u reprezentaciji, ali nikad ni lepše...

- Završeno onako kako je trebalo, baš kako je neko sanjao, ali mislim da niko nije realno verovao u finale. Zaista bajkovit kraj. Kroz kvalifikacije smo želeli da se iskupimo za Evrobasket. Na kraju smo stigli do Olimpijskih igara. Nismo samo učestvovali, već smo pokazali da smo došli da se borimo, baš kao što je i Sale Đorđević pričao.

San svakog sportiste su Olimpijske igre koje su, ne samo zbog vrednosti medalja, specifične, drugačije u odnosu na bilo koje drugo takmičenje.

- Razlika je ogromna. Prva dva, tri dana osećali smo se kao na ekskurziji. Gde, šta sad, kako... Gledaš okolo i kao dete si. Prva utakmica nas je osvestila i probudila. Tad shvatiš da si došao na takmičenje. Inače, sve je bilo baš fascinantno i meni zanimljivo. Možeš da se viđaš sa drugim sportistima i deliš iskustva, navijaš i međusobno se bodriš. Stvarno je bilo super.

Super je to što se srpska košarka prvi put popela na olimpijsko postolje i to samo godinu dana pošto je, posle poraza u polufinalu pretila opasnost da se ne pojavimo u Riju.

- Svima nama je baš teško palo poraz u polufinalu Evrobasketa, pogotovo nama nekolicini koji smo dugo u reprezentaciji. Bez medalje i bez šanse da se boriš za zlato, a i izgubiš sigurnu kartu za Igre... Igrali smo celo prvenstvo dobro, ali u najbitnijoj utakmici nismo dobro odgovorili. Prvih mesec dana mi je bilo baš teško. Ali vremenom se motivišeš za neke druge stvari. Trudio sam se da zaboravim i koncentrišem na ostalo.

Tada je javnost selekciju Srbije dočekala "na nož". Sada su bile spremljene lovorike.

- Kod nas je to izgleda normalno. Svi volimo da smo u svemu dobri, da pričamo "kako bih ja to uradio". Trudim se da izbegnem da komentarišem druge stvari. Poslednje tri godine smo među četiri ekipe u Evropi, na svetu i OI. Mnogo je teško... Napravili smo kontinuitet što je veoma važno, pogotovo što je to iznela mlada ekipa. Među najmlađim smo timovima, a dolaze novi, mlađi... Jokić je demonstrirao kakva je budućnost ne samo naše, već svetske košarke, što mi predstavlja zadovoljstvo. Vidim da imamo perspektivu i možemo da se zadržimo na vrhu. U nekim utakmicama možda nismo imali iskustva, ali na OI se pokazalo da smo u najvažnijem meču bili najjači, bez obzira na to što nam je slabije išlo u grupi. Bitna je ta psihološka čvrstina. I na Svetskom prvenstvu i na Igrama smo se dizali kad je bilo najpotrebnije.

Od sledećeg leta neko drugi će na Stefanovo mesto, koje napušta posle dugog perioda iz kojih isijavaju medalje sa seniorskih i takmičenja mlađih kategorija.

- Kad se okrenem unazad, sećam se tih prijateljstava koja mi znače mnogo. Sa Raduljicom sam od prvih godina zajedno u reprezentaciji. Sa Teodosićem se znam iz mlađih kategorija u kojima smo se takmičili jedan protiv drugog, a kasnije zajedno u reprezentaciji. Tu je i Mačvan... Bjelica nam se pridružio u A selekciji, pa Kešelj... Kada sam kao klinac upao u reprezentaciju, Krstić je stigao iz NBA, pa smo bili cimeri. Mnogo sam naučio od njega. Eto, ta prijateljstva me čine srećnim. Ali, da ne budem neiskren, i medalje su tu. Za njih smo radili i živeli, njih smo proslavljali...