Jugoslavija - najvažnija košarkaška ekipa svih vremena

Kako se razvija svetska košarka? To je tema kojom se bavio novinar američkog magazina “Rolingstoun” Tom Hokins koji se vratio kroz vreme i prisetio se osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka.

Naslov članka je “Zašto najvažniji olimpijski košarkaški tim nije Drim tim”

- Da bismo razumeli borbu za vlast koju su vodili Lebron Džejms i Kobi Brajant i trojke koje “sipa” sada Stef Kari moramo da se vratimo 25 godina unazad na evoluciju košarke i Olimpijske igre 1992. godine u Barseloni - piše na početku teksta.

Zatim nastavlja:

- Bio je to “Drim tim” koji se prošetao do zlata prosečnim pobedama od 43.8 poena razlike. Ali, oni nisu najbolji tim svih vremena, ta ekipa se raspala pre početka Igara, to je tim koji je mogao da natera Amerikance da se zaista bore za najsjajnije odličje, tim koji nikada nije izašao zajedno na teren - tim Jugoslavije iz 1992. godine.

Priseća se Hokins perioda pre toga.

- Istorija velikog Jugoslovenskog tima je počela kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina, a to sve može da se vidi u dokumentarcu “Jednom braća” koji pokazuje kako su se dezintegrisali igrači koji su bili veliki prijatelji poput Vladea Divca i Dražena Petrovića. Zaostavština te ekipe je ostala, nekim čudom, “ispod radara”, jer je to bio najuticjaniji tim u poslednjih 25 godina. Zaboravite Džordanove Bulse, Sparse, bilo koji Lebronov tim ili Voriorse sada, Jugoslavija je napravila modernu igru onakvu kakva je danas.

Rađa i Kukoč Foto: Arhiva VN

- Košarka je fascinantna, jer je negde između timskog i individualnog sporta. Na primer, u fudbalu imate 11 igrača u timu i čak ni najbolji igrač ne može sam da nosi tim, što se vidi po igrama Mesija i Ronalda u reprezentaciji. Individualni sport poput tenisa je potpuna suprotnost, teret pobede i poraza je samo na jednoj osobi, a veliki mečevi se igraju u glavama igrača isto koliko na terenu. Košarka je između ta dva, na ivici noža između individualizma i kolektivizma. Pet igrača u jednoj ekipi su dovoljni da pokrenu tim, ali jedan igrač može da ima veliki uticaj na konačan ishod u meču ili sezoni. Igrač poput Džordana ne može sam da osvoji titulu, ali može da dođe veoma blizu. Priroda individualizma u sportu je kao šargarepa, poziva igrača da uzme loptu i da proba da izigrava heroja, ali ako se odluči na takav pristup onda će ta šargarepa gotovo sigurno da mu bude uzeta. Čak su i superstaru poput Džordana bili potrebni igrači poput Skotija Pipena i Tonija Kukoča koji je igrao za neke jugoslovenske ekipe.

Posebnu pažnju je posvetio razlikama između američke i evropske košarke.

- Uvek je bilo nekoliko fundamentalnih filozofskih razlika između te dve kategorije i uglavnom se svodi na to koja strana se oslanja na individualizam, a koja na timsku igru. Evropska košarka je uvek kao prioritet stavljala timski rad, dok se američka igra oslanjala na pojedinca, atletske sposobnost i sirovi talenat.

Potom se vratio na pomenute Igre u Barseloni.

- “Drim tim” 1992. godine je bio konačni napredak američke škole, ekipa sastavljena od možda i najboljih igrača koji su izašli na teren, njihova individualna briljantnost je bila neverovatna, a hemija je bila i preko toga. A, Jugoslavija je bila kontrast, bila je zbir svih njenih delova i imala je i ona briljantne individue. Petrović je bio potencijalni NBA superstar, odličan šuter kojem je karijera završena pre vremena u tragičnoj nesreći 1993. godine. Kukoč je bio jedinstven igrač koji je mogao da igra i da brani svih pet pozicija na terenu, a tu je bio Divac koji nije bio klasičan centar, bio je deo sjajnih Sakramento Kingsa. Za razliku od drugih “petica” koji su najviši i najjači u timu i koji skaču i udaraju laktovima, on je bio mnogo veštiji. Imao je odličan pas za standarde svoje pozicije i napadi ekipa su išli kroz njega koliko kroz Petrovića i Kukoča. Pogledajte snimak utakmica sa Svetskog prvenstva 1990. godine i izgledaće kao da gledate staru ekipu neke današnje utakmice Voriorsa. Golden Stejt se oslanja na briljantnost svojih zvezda, ali odlično igraju zajedno ,baš kao i Jugoslavija. Bilo da je u pitanju ofanziva, kretanje lopte, brzina, elegancija ili u defanzivi rotacija, mogućnost da lako “poljuljaju” rivala iako nisu ni jači ni brži od njih, a to počinje od discipline i zajedničkog poverenja.

Naglašava da je upravo igra Jugoslavije zaslužna za današnju modernu igru.

- Oni su bili začetnici evropskog pristupa košarci i nije iznenađenje što je taj pristup imao veliki uticaj na NBA ligu u poslednje dve decenije. Nije čudno što je Greg Popović imao toliko uspeha sa Sparsima, jer je dovodio igrače van američkih koledža. Njegova ekipa je imala uspeha sa igračima koji nisu Amerikanci i tako su osvojili pet NBA titula. Ali, najveći uspeh je ostvaren prošle godine kada su Voriorsi ostvarili 73 pobede i to je dosta podsećalo na sjajan tim Jugoslavije koji nikada nije dobio šansu da se pokaže.

Na kraju teksta Hoking zaključuje:

- Ljudi se često pitaju “šta bi bilo kad bi bilo”, šta bi se dogodil oda je Jugoslavija mogla da igra u Barseloni, poput Hrvatske koja je sa Kukočom i Petrovićem osvojila srebro i barem malo naterala “Drim tim” da se namuči. Naravno, to nikada nećemo saznati i za mene je to najveća tragedija, što 1992. godine na Olimpijski migrama nismo videli dvoboj dva najveća nacionalna tima u toj generaciji i što nije došlo do duela najboljih igrača iz Amerike sa onima iz Evrope i te filozofije. Mada, možda i taj okršaj i nije trebalo da se desi, jer kako je izgledao razvoj u prethodnih 25 godine liči da su Evropljani izašli kao pobednici.