Jokić o počecima, karijeri, navijačima: Život se promenio iz korena

Zapravo Nikolu, kao dete, nikada nije zanimao profesionalni sport. Bio je zaljubljenik u konje i učešće na trkama konja, isključivo amaterski... Voleo je oduvek košarku, ali je nikada nije igrao. Odrastao je uz nacionalni tim i njegove uspehe, koje je pratio na TV... Kako kaže: “nikada nije pratio NBA i ostajao celu noć budan zbog nje”. Kada se pojavio Youtube imao je 15 godina, počeo je da gleda Medžik Džonsona, Majkl Džordana i Hakima Olajdžuvona da razvija svoju strast prema igri među obručima... Gledao je Nikola braću kako igraju košarku, ponekad je i on igrao sa njima, ali nikada nije mislio da će se profesionalno baviti njom...

- Počeo sam kao tinejdžer da treniram bez ambicija. Bio sam zaista debeo i ne mnogo visok. Igrao sam na poziciji centra, ali i na mestu beka. Driblao sam loptu po celom terenu. Igrao sam zabave radi... Sa 16 godina počeo sam da se osećam kao da bih mogao zaista da igram košarku. To je bila prelomna godina. Tada sam se iz Sombora preselio u Novi Sad – osvrnuo se na svoje početke Nikola Jokić.

Prošle su godine kaljenja u Srbiji... a onda je došlo leto 2015. kada je mladi centar stigao do NBA drafta, bez preteranih očekivanja.

- Kada me je Denver draftovao, spavao sam. Brat me je zvao u sred noći da mi kaže vest ali ja nisam mnogo mario, javio sam se na telefon ali ga nisam stvarno slušao. Samo se sećam da sam mu rekao: Ajde čoveče, spavam. Tek ujutru sam razlog njegovog poziva. Nisam shvatao da je to toliko bitna stvar. Govorio sam tada sebi: ostaću još jednu sezonu u Evropi. Onda su došli da me gledaju ljudi iz Barselone i ja sam odigrao najgoru utakmicu u životu, postigao sam samo četiri poena. Bio je to znak da možda Evropa nije za mene, a na kraju sezone ljudi iz Denvera su me obavestili da me žele odmah u svojoj ekipi - ispričao je Nikola Jokić.

Ispričao je, visoki momak iz Sombora, Amerikancima i razliku između navijanja u Srbiji i Americi.

- Publika u Evropi, naročito u mojoj zemlji, je “luda”. Posebno su takvi navijači Crvene zvezde i Partizana, klubova sa najvećom istorijom u Srbiji. Kada sam igrao finale Kupa protiv Zvezde cela dvorana je bila protiv nas. Još u tunelu čuli smo vrlo bučan i intezivan odjek bubnjeva. Magla je bila svuda u hali, publika je bila bučna, navijala je ceo meč. Bilo je ludo, naročito što smo mi bili mlad tim čije igrače niko nije poznavao. U mislima mi je bio: Vi nas čak ni ne znate. Kladim se da publika ne zna naših 12 igrača na terenu”. Tada sam promašio šut za pobedu i pomislio: O čoveče! Promašio sam šut za prvi trofej u istoriji Mege”. Pao sam, ali kratko je trajalo. Posle te noći nisam se nikada više osvrnuo na taj poraz. Igrao sam ovde u Oklandu, San Antoniju, Oklahoma sitiju... Juta ima zaista dobar domaći teren. Ali nigde nema strasti na tribinama kao u Evropi.

Srpskom centru je selidba iz Mega Leksa u NBA ligu promenila život iz korena:

- Sve se promenilo, apsolutno sve. Svlačionice, treninzi, ljudi... Igra se potpuno drugačija košarka nego u Evropi. Utakmice su ovde duže. Kada vidite rezultate tamo poput onih 50:58 kaže se dobra utakmica, a ovde na odličnim mečevima skor jednog tima može biti 100 ili 120 poena. U NBA ligi igrači imaju veću slobodu, svako može da šutne. Sada imam 10 trenera, stil igre je drugačiji, puno se trči... Ako si visok i možeš brzo da trčiš bićeš zaista dobar u NBA ligi. Najbolja stvar su putovanja. Sa Megom smo putovali autobusom, po 10 sati, što nije baš najzgodnije za visokog momka kao što sam ja. Ovde je se svuda ide avionom.

Nikola je na kraju izdvojio jednu jedinu stvar koja je ostala ista – strast, osećaj koji se nije promenio.

- I dalje gajim strast prema ovoj igri. Volim igru i kada je gruba na terenu. Tako se igra u Srbiji. Ne želim da mi košarka bude samo posao, želom u njoj uvek da zadržim strast.