Prof. dr LJubivoje Stojanović: Košarkaši zaslužili doček

Iako je prošlo izvesno vreme pod završetka Evropskog prvenstva u košarci, a novi događaji se neprestano nameću, smatram umesnim da svi zajedno promislimo naše ponašanje u vezi sa navedenim događajem.

Čini mi se da smo skoro svi donosili različite zaključke, pritom, retko ko je uspeo da se izdigne iz stanja navijačke ostrašćenosti. Svi zajedno postavili smo svoje uslove i zahteve onima od kojih smo očekivali da nas oslobode od naših ličnih neuspeha. Dok su pobeđivali ta čudesna magija je trajala, ali kad su na red došli porazi koji su sastavni deo sportskog nadmetanja onda smo na scenu stupili mi sa svojim besmislicama i pod teretom lične neuspešnosti na različitim životnim poljima počeli smo da prozivamo sve osim samih sebe.

Lepo je bilo diviti se pobedama naših košarkaša, ali to nikako nije smelo da nas pasivizira i pretvori u sledbeničku masu koja ima samo zahteve ne želeći da vidi dalje od sebe i svojih navijačkih očekivanja. Smisao svakog događaja jeste nadmetanje u kome pobeđuje najbolji, a ne samo "naši" koje obožavamo kad pobeđuju, a satanizujemo kad ne pobeđuju. To je pogrešna logika kojom sami sebe onesposobljavamo za trezvene životne uvide koji nas pokreću iz stanja navijača u kreativno postupanje i stvaralačko preuzimanje odgovornosti. Lako je, ali veoma opasno, samo zahtevati od drugoga uspešnost, i to tako što se tu prevashodno očekuje poraz "protivnika". Tako se obesmišljava stvaralačka punoća koja podrazumeva da takmičari nisu protivnici na smrt ili život, nego su sastvaraoci koji saučestvuju u pobedi prvog tako što daju svoj puni doprinos u takmičenju kao stvaralačkom činu. Tako niko nije pasivni posmatrač ili ostrašćeni navijač, svi smo na zajedničkom poslu traženja i ostvarenja najboljih rezultata koji nisu unapred dogovoreni. Ništa nije isplanirano unapred, iznenađenja su moguća, svi imaju najviša očekivanja, ali niko nije razočaran zbog uspeha drugoga. Sprema se za sledeći susret kao novu mogućnost boljeg ostvarenja.

Sport je viteško stvaralaštvo u kome se neprestano promoviše kultura nadmetanja, a ne nekultura nadjačavanja ili besmislica dogovaranja unapred. Nažalost, čovek je tokom istorije obesmislio i sam sebe onesposobio za viteško nadmetanje, sport je postao industrija koja zagađuje ljudske duše otrovima sebičnosti. To potvrđuju mnogi primeri zloupotreba od korišćenja stimulativnih sredstava do dogovorenih rezultata. Očekujemo od novih generacija sportista da će stati na put tome i vratiti duh zdravog olimpizma i nadmetanja tako što će odbijati nepristojne ponude i osloboditi se od različitih zahteva. Neće pristajati da budu objekti, zabavljači koje dehumanizuju oni koji ih svode samo na brojke.

Sport je askeza svoje vrste, podvig samosavlađivanja kojim odgovorna ličnost snagom svoje slobode ima svest i potrebu da neprestano napreduje. To je moguće samo ako se nadmeće sa sobom i pobeđuje sebe, tako se stvara spremnost da se takmiči - nadmeće sa drugima u nameri da zajedno idu napred. Dobri podsticaji su povremeni susreti i proglašavanja rezultata koje ne treba doživljavati konačnim, tako što bi se neko zauvek osećao trijumfalno a neko zauvek poraženo. Snaga sporta je u stalnom i otvorenom napredovanju, pomeranju granica do nesagledivih visina postignuća. Tu nema mesta zaustavljanju, jer tako nešto značilo bi odustajanje od sporta. Zbog toga imamo neprestanost takmičenja uz male predahe, što jasno govori da niko nije pobednik zauvek. To daje smisao svakoj pobedi, koja je uvek podložna novoj proveri i dostupna svima. Zbog toga je svaki preterani trijumfalizam opasnost kojom se samougrožavaju oni koji ne razumeju smisao nadmetanja.

Osnovno pravilo takmičenja jeste potreba za novim postignućima, a ne nagon za očuvanjem postignutog uspeha, jer na taj način sve se obustavlja. Navijači, takođe, učestvuju ili bi trebalo da učestvuju u dinamici pobede. To zahteva da budu slobodni od ostrašćenosti sobom i svojim i spremni da prepoznaju i podrže sve što je dobro kod svih, a ne samo kod onih za koje oni navijaju. Tome treba da se učimo, mi iz publike, od nosioca događaja, aktera koji se bore na sportskim borilištima. Kako je lepo videti kad sportista pozdravi i pohvali uspešan potez onog sa kojim se takmiči. Na taj način on promoviše kulturu nadmetanja, a ne izdaje nikoga. Ni zastavu, ni grb, ni svoj narod, jer pokazuje visok stepen uvažavanja prema stvaralaštvu drugoga čoveka. To, nažalost, navijači ili izvižde ili komentarišu kao slabost. Ali, treba reći da samo onaj koji je stvarno jak i u duši pobednik može da čestita drugom takmičaru uspešan potez. Jer u prvi plan stavlja ono što je stvarna vrednost, a ne ono što bi on želeo.

Nisu u pravu oni koji se ljute na naše košarkaše što nas nisu okupili na terasi Starog dvora. Ako je to neko želeo, želeli su oni i mislim da su zaslužili da budu dočekani i pored "neuspeha", jer su mnogima među nama ulepšali nekoliko večeri posle tumornih dana punih loših vesti i neizvesnosti.