Paspalj o ponovnom okupljanju asova: Zlatno slavlje na našem balkonu

OSVAJALE su Jugoslavija i Srbija mnoge medalje, evropske, svetske, olimpijske. Ostavljala je armija naših sportskih heroja otisak stopala na sva tri stepenika pobedničkih postolja. Ali niko, ni pre ni posle, nije upalio vulkan oduševljenja kao košarkaška reprezentacija SRJ, osvajanjem kontinentalnog zlata 2. jula 1995.

Koji dan kasnije, činilo se kao da se cela Srbija slila "u reku" ljudi, od aerodroma do zgrade Skupštine Beograda, samo da bi se lično poklonila novim evropskim vladarima. Zapravo starim, koji su prethodno, na najsuroviji način u sportu, administrativnim putem, sankcijama UN 1992. godine, gurnuti sa trona, bez prava na odbranu... Tri godine možda najveće tame u istoriji svetskog sporta nisu ugušile tračak nade "plavih", koji se rasplamsao u šampionsku buktinju u Atini.

Krajem juna i početkom juna 1995. retkim putnicima namernicima iz inostranstva, izgledalo je kao da je sve u Srbiji stalo. Osim košarke, koja je bar na tih nekoliko dana vratila Srbiji ponos, ne košarkaški jer ga selektor Dušan Ivković, njegov pomoćnik Željko Obradović, kapiten Žarko Paspalj, Vlade Divac, Saša Đorđević, Saša Danilović... u najtežim godinama iza sebe nisu izgubili. Već narodu...

- Taj izlazak na balkon je bilo iznuđeno rešenje jer se neobična, neorganizovana masa ljudi pojavila na ulicama i nekome je palo na um da krajnja tačka bude Skupština. Ne znam ko je bio pametna glava, ali pokazalo se kao fenomenalno - priseća se Paspalj tog jula 1995, kada je postavljen (visok) standard dočeka reprezentativaca ovenčanih medaljama.

Osvajale su reprezentacije pod istim i drugim imenima naše zemlje i vrednija takmičenja, ali nijedno zlato nije obasjalo Srbiju kao to "atinsko".

- Mnogo toga se poklopilo tih dana, zato se i desila eksplozija emocija. U "velikoj" Jugoslaviji smo donosili zlata kao "na traci", pa je postala "navika" da tako nastavimo. Setite se kakva smo reprezentacija bili, sa ekipom "nenormalnog" kvaliteta. Bili smo u situaciji u kojoj je danas Đoković, čija se svaka pobeda "podrazumeva"... Mislili smo da će košarka živeti "zavjek"... A onda su usledile one tri godine. Zadesila nas je najveća nepravda za sportistu, ekipu, reprezentaciju. Ne ulazim u politiku, to je druga priča.

Prva asocijacija na istorijski uspeh je neverovatno finale sa Litvancima, ali se često zaboravlja neverovatan početak.

- Otvorila nam se toliko mala mogućnost koliko je "veliki" prostor kod odškrinutih vrata, da kroz kvalifikacioni turnir u Sofiji uradimo nešto što niko nije očekivao. I to samo tri dana pre prve utakmice, nepripremljeni, sakupljeni "zbrda-zdola". Uvek me pitaju kako da objasnim to... Postoji samo jedno normalno objašnjenje, igrali su fantastični igrači koji su osećali reprezentaciju kao nešto više. Upravo to je presudilo da kroz osam, devet utakmica, iako bez dana priprema, dođemo do nivoa igre dovoljnog za zlato. Da smo se spremali kao ranije, ma džaba drugima Sabonis, Marčuljonis...

Pali su i oni na kraju.

- Jesu. Ponavaljam, jer su u reprezentaciji igrali sjajni momci, bez obzira na sjajne klupske karijere, u nacionalnom timu nisu gledali da li je Đorđević dao 40 poena, pre toga Danilović 30, ili je Paspalj skočio jedanput. Taj nivo košarke u reprezentaciji je nešto sasvim drugo.

Naš tim je nosio i pritisak sa tribina, koji se najviše sručio na Paspaljeva leđa...

- Bio sam kapiten, `em domaćin, stalo mi da nešto uradimo, ali vidim ide nam kao "kopanje kanala". Ma, muka teška. Nije kao ranije kada smo imali pripreme od tri meseca. Onda počne priča oko glupe pesme zbog moje promene kluba u Grčkoj. Ne znam da li je to bila stihijska energija, domaćin je imao želju da kod kuće uzme titulu. Ne znam da li bi uzeli bez nas, ali nije lako kada se pojavi ekipa pandan tvojoj koja te dobije dva puta. U Grčkoj ljudi i danas imaju veliki respekt i zahvalnost prema našim igračima, Dudi, Željku, za sve što su naši sportisti uradili. I onda sve se u tih 10-15 dana promeni... Ceo ambijent je bio "ludački". Kažem, u tom momentu se sve poklopilo. Nikad u istoriji se nije desilo da se neko skupi "na brzinu" i osvoji titulu. Zbog svega toga, pričao sam i danas pričam sa saigračima, ta titula nam je svima najdraža.

I nije samo Paspalju i drugovima, već i celoj Srbiji, koja će 2. jula imati priliku da još jednom, u Skupštini grada, zajedno vidi skoro sve reprezentativce, članove stručnog štaba i čelnike reprezentacije te zlatne generacije.