Vujošević o svemu osim o sportu koji mu je više od života: Em šašavo, em problematično

Nikoga ne ostavlja ravnodušnim, čak ni one koje košarkaška „sekta” uopšte ne zanima. Konstataciju da se u sve živo razume, ali i ima mišljenje, ne doživljava kao ulogu „sveznalice neznalice”. Davno je prešao granice popularnosti sporta, koji mu je više od života, uveo neka „pravila” u svoj višedecenijski posao, koja su prvo u „širokim masama” bila predmet viceva, da bi vremenom sve utihnulo, a ostao i preostao Duško Vujošević.

Najtrofejniji trener košarkaša Partizana, u nacionalnom javnom miljeu, prilično zasićenim „kratkoročnim” vrednostima, čak i kada nije „in”, jeste magnet, za pohvalu, za pokudu, tek ide priča. Ovoga puta, samo po površini nema veze, sa košarkom.

Šta mislite o instituciji proslave Nove godine, pre svega, na našim prostorima, svojevrsnom „ludilu” kao da sve prestaje da postoji već 1. januara?

- Ne mislim ništa dobro, nikada nisam ni mislio ništa naročito dobro o toj instituciji. Jednostavno tu postoji neki dogovor, hajde da budemo tog dana šašavi. Pa potrošimo više nego cele godine. Ljudi koji rade od jutra do uveče, ne samo pre podne do popodnevnih sati, što je obično kancelarijsko vreme, oni nemaju ugrađen u sebi osećaj da je u pola noći neki važan trenutak, zato što ga mnogi dočekuju kao svoj radni momenat. To bukvalno ništa ne znači. Mi ili tugujemo ili proslavljamo nakon utakmica. Nama u sportu je slavlje kada nešto osvojimo, kada pobedimo, nemamo vremena za dodatne proslave. Ako se dese neke uspešne sezone onda čovek ima mnogo slavlja. I ne može da dodaje još jedno. Ta Nova godina, čak i u berićetnijim uslovima i srećnijim vremenima nego što je naš sadašnji trenutak, i u uspešnijim zemljama, uvek je bila problematična.

A kakvo je lično sećanje na novogodišnje proslave u ranom detinjstvu, mladosti i zrelosti, mora da je bilo nečeg što se (ne) zaboravlja?

- Pomenuh već moj odnos prema tome i on je sigurno proistekao iz određenog životnog iskustva.

U vreme „susreta” dve godine, 2014. i 2015, setimo se milenijumskog „razmene”, raskršća vekova, koji je suroviji ili možda blaži?

- Tek je počeo 21. Ono što je početo u prethodnom veku još nije završeno. Tako da ne znamo šta je zapravo ovaj vek u odnosu na 20. Sve što vidimo oko sebe je završetak projekata iz početka prošlog veka.

Zašto su političari, tu, pre svega, mislimo na najznačajnijim rukovodećim funkcijama generalno, u svetu, kao jake individualne figure, vrsta koja je skoro nestala?

- Ako želite da kažete da nema takvih figura u politici, kao što je bio Staljin, Čerčil, Ruzvelt ili Tito, tu ste potpuno u pravu, ali vreme se promenilo. Danas su ljudi na funkcijama zapravo funkcioneri, koji samo obavljaju ono što im je zadato od nekih drugih koji su anonimni. I ne žele da se ističu, niti da se dokazuju kao pojedinci koji odlučuju. Jer pojedinci i ne odlučuju. Odlučuju komparativni i vrlo kompleksni interesi, koji se često tiču cele planete. Tako da su neke pojave samo regionalni produkt jednog opšteg problema koji se rešava, naravno ne tu, u regiji, već tamo u centrali, gde se rešavaju svi problemi. Duh tima i kolektiviteta daleko je sada pristuniji, nego neke personalnosti pojedinca.

Da li moralne kategorije u ovakvom svetu ostaju samo na stranama knjiga i časovima filozofije?

- Zavisi šta je moralno, šta se podrazumeva pod moralnim. U ovom trenutku korisnost i profit diriguju moral. Sve je moralno što donosi profit. To je deviza ovog veka u nastajanju.

A posvećenost sagovornika košarci je trajno stanje, preokupacija, dok bi okrenutost konzumiranju umetnosti bilo suviše „plitko” podvesti pod hobi, ali i opasno porediti sa osnovnom vokacijom. Slike, knjige i pozorišne predstave, uglavnom se „nastavljaju” tamo gde prestaje košarka.

Koju sliku ili antikvitetnu knjigu bi voleli da imate u kolekciji, da li razmišljate da jednog dana napravite legat za buduća pokoljenja?

- Naravno nema kraja željama, ali ima kraja mogućnostima. Poslednjih godina nisam ni u situaciji da ozbiljnije reagujem na tržištu. Voleo bih da moj sin Luka nasledi ljubav prema umetnosti. Nisam kupovao ni kuće, ni jahte već umetnička dela, pre svega, od ugovora u inostranstvu, uz dosta velike žrtve familije. Imao sam uvek veliku želju da ih izložim javnosti, bilo na izložbama kolekcije ili u sklopu nekih drugih retrospektiva izložbi. Voleo bih da naslednik nastavi moju ljubav prema umetnosti, a takođe i želju da ono što se ima ne bude sakriveno od očiju javnosti, već da se prikazuje.

U koji muzej niste stigli, a voleli biste da ga posetite, da li je reč o nekom posebnom eksponatu i želji da ga vidite uživo?

- Malo sam muzeja obišao, zbog toga što moja putovanja nisu vezana sa namerom da se upozaju muzeji i gradovi, već da se tamo ode sa ekipom i odigra utakmica. To je poseban stres, tenzija i velike su obaveze, pre utakmice dva treninga i jedan sastanak. Zaista nemamo vremena da obiđemo i muzeje. Voleo bih da odem u Luvr, gde sam inače jednom prilikom i bio vrlo kratko. Otišao sam samo da sa pažnjom vidim sliku, dve. Voleo bih da u Luvru vidim Vermerove slike.

Vujošević nikada nije smatrao da bi generacije njegovih igrača trebalo isključivo da se bave košarkom, a ostalo može da sačeka bolja vremena. Zato je svojevremeno i „puklo” iz vedrog neba, kada je, prvo tiho, pa sve glasnije, krenulo da se priča o „koferu” knjiga, koji deli košarkašima. Ne, za „metar regala”... Da li i dalje primenjujete praksu da igračima preporučujete „lektiru” i da li je nekad neki odbio da pročita knjigu?

- Pokušavam da utičem, da igrači koje treniram, i sa kojima inače imam veoma blizak odnos, budu elita. Pokušavam da se kod njih formira i navika čitanja. Naravno, kao i kod ostatka populacije, u proseku dva odsto njih čita, od tajkuna i političara preko doktora, takav je slučaj i sa sportistima. Ima nekih koji te savete prihvataju, kao što je to bio Lučić, Tepić, a ima onih kod kojih se takve stvari završavaju na nivou anegdote. Smatram da je čitanje za svakoga vrlo važno, pa čak i za sam sport, jer razvija fantaziju.

Da li nađete vremena da sa igračima, kada pročitaju Vaš literarni „pik”, prodiskutuje, odnosno na suptilan način proverite da li su odradili „zadatak”?

- Ne nadzirem i ne kažnjavam, sa svim igračima imam vrlo blizak odnos i za one za koje znam da to nije sfera intersovanja, ne prisiljavam ih da čitaju. Sa drugima prodiskutujem, ne u smislu kontrole, već me interesuje kako su oni doživeli i shvatili neke stvari, šta im znači ta knjiga.

Košarkaške teme sa Duškom Vujoševićem sačekaće prve dane Nove godine i novih izazova.