HIMNA „Bože pravde“ odjekivala je sinoć domom porodice Bogdanović, okićenim medaljama, zastavama Srbije i reprezentativnim dresom sa brojem 7!

- Ajde sad Bože pomozi, pa da donese zlato. Srebro imamo sa juniorskog - prekrstio se Dragan pred početak finalne utakmice sa SAD, otac sjajnog igrača srpske košarkaške reprezentacije, Bogdana Bogdanovića.

Napetost je krenula već sa prvim zviždukom sudija. Majka Koviljka, tetka, teča, rođaci i prijatelji napeto su pratili svaki trenutak igre. Posle nekoliko minuta igre, na parket je izašao i njihov Bogdan, naš Bogdan. Trema i uzbuđenje postali su još veći, ali je aplauz „zagrmeo“ sa prvim šutom i...

- Koooooooooš. Bravo, Boki - uzviknula je Milena, Bogdanova sestra od tetke.

- Idemo! To je naš mali Rebrača. Da, da Rebrača! Kad je bio mali nismo mogli da ga odvojimo od košarkaške lopte. Lupao je i po kući, gde je stigao. Kad mu uzmemo loptu, on je napravi od čarapa. A kad ga je jedna baka pitala čiji je, on bi govorio da je Rebračin - priča Sneža, porodična prijateljica Bogdanovića.

Slavili su svaki koš, asistenciju, svaku ukradenu loptu. I prvi faul su pozdravili aplauzom, kažu „treba i zaustaviti ovakvu životinjsku snagu“. Ponos je najviše bio vidljiv na očevom licu, koji ga je, kako tvrde članovi porodice, usmerio na put košarke.

- Krenuo je i na fudbal kao mali. Ja sam mu rekao da ide u salu i tamo igra kao gospodin, nema blata, nema kiše. I evo šta je postao. Trenirao je svakog dana od devete godine, bilo je mnogo odricanja, ali on je tako hteo, niko od nas ga nije forsirao. U porodici nemamo košarkaša, ali posle njega će mnogi otići tim putem. Ljubi ga tata - na poluvremenu priča tata Dragan.

Iskustvo i fizička spremnost odneli su pobedu nad srčanom hrabrošću i igrom naših orlova. Ipak, porodica Bogdanović skakala je od sreće - nije zlatna, ali njihov sin doneo je još jednu medalju, ali ovog puta sa najvećeg svetskog takmičenja.

- Nema kraja našoj sreći! U polufinalnoj utakmici mi je bilo najteže. Šatala sam po kući, premeštala se sa mesta na mesto sve dok nisam čula zvižduk za kraj. Tad sam bila najponosnija majka na svetu. Ova deca su zlatna - kroz suze radosnice priča majka Koviljka.

Košarkaška reprezentacija izgubila je sa 37 razlike, ali se proslava koja je počela sinoć nastavlja se i danas. Sa osmehom na licu ispratila nas je porodica, koja će večeras da pozdravi vicešampione sveta u košarci i svog sina, jednog od najmlađih igrača prvenstva.

SESTRA SLAVILA SA DRUŠTVOM
MLAĐA sestra Bojana iz dana u dan tokom trajanja prvenstva okupljala je društvo kako bi pružili podršku „orlovima“ i njenom starijem bratu. Sinoćnu utakmicu pratila je sa društvom, a kasnije se porodici pridružila u slavlju.

Kako kažu roditelji, posebno je ponosna na svog brata i proradile su velike emocije kod nje tokom takmičenja. Zaokupljena je košarkom, a sve propušteno u školi, kako obećava, nadoknadiće čim brat donese medalju.