Oni su srpski heroji...

SRBIJA se u nedelju veče ponosno, prvi put od kada nastupa samostalno, popela na pobedničko svetsko postolje. Prvi put od takođe istorijske 2002. kada je tadašnja Jugoslavija (u čijem je sastavu pored Srbije ostala još samo Crna Gora), objasnila celoj planeti da se ne plaši američkog NBA "bauka", presvučenog u nacionalni dres SAD.

Danas, 12 godina kasnije, Srbija nema Divca, Stojakovića, Gurovića i ostale momke koji su pred američku (vele)silu izašli sa ogromnim zajedničkim iskustvom osvajanja evropskih i planetarnih titula. (Još) nema NBA asa kao što je tada bio tandem srpskih "kraljeva" iz Sakramenta. Ali ima ogroman igrački potencijal koga, izgleda, mi sami nismo bili svesni svih prethodnih godina, jer je "tavorio" u ne baš sjajnim rezultatima nacionalnog tima.

Ima i Aleksandra Đorđevića, koji je na prelazu iz 2013. u 2014. na našu sreću, konačno seo na treću najpoželjniju, ujedno i najnezahvalniju stolicu Srbije (prve dve su fudbalska i premijerska), iza koje mu je za vratom odmah počelo da "duva" 7.000.000 suflera.

- Ovo je za mene velika čast, ali uz čast ide i ogromna odgovornost. Svestan sam težine zadatka... Moja energija i entuzijazam su nemerljivi. Želim da ih prenesem na igrače koji su najveći "krivci" za uspehe. Više nismo košarkaška velesila, ali nam se ne oduzima za to pravo da probamo da to postanemo - već po promociji u selektora je Đorđević najavio da će pokušati da pobednički gen koji ga je "vodio" kao igrača, prenese na svoje nove učenike.

Potrudio se da, mada nije bilo premnogo vremena do prvog podbacivanja na Mundobasketu u Španiji, iako su finansijski resursi srpskog Saveza daleko, daleko ispod konkurenata (primera radi turska federacija ima godišnji budžet od oko 75 miliona dolara, a naša oko tri), prikupi gotovo sve informacije, indirektno i direktno, o potencijalnim reprezentativcima. Napravio je bazu, značajno širu nego što je možda potrebna za Mundobasket, ali koja je neophodna za sledeći Evrobasket i svi navijamo za Olimpijske igre u Riju. Posle mesec i po priprema izabrao je 12 momaka, koji su ujutro 27. avgusta seli u avion za Granadu. Ispraćeni su gotovo u tišini, sa razmišljanjem da se neće ponoviti 2007. godina kada smo se direktno iz tog andaluzijskog grada vratili pravo kući sa Evrobasketa i nadom da će bar stići do četvrtfinala, koje je javnost iscrtala kao realan domet.

Te prognoze, koje niko u Srbiji nije hteo da iznese javno, ali su bile prisutne za kafanskim stolovima, kafićima... na sreću, nisu poljuljale samopouzdanje stručnog štaba, niti Teodosića, Bogdanovića, Raduljice i drugova građeno tokom pomenutih priprema. Nisu ih poljuljali ni porazi od Francuske, Brazila i Španije, iz kojih su maestralno brzo izvlačili pouke i postajali jači.

Toliko jači da su Grčku koja je u Madrid sletela sa pet pobeda, na kojima su gradili status apsolutnog favorita, spakovali sledeći avion za Atinu. Toliko jači da najkvalitetnijem timu Brazila u istoriji, maestralno ugase u poslednje tri decenije najveću šansu za medalju. Toliko jači, da potom, ništa manje spektakularno, u polufinalu, objasne francuskoj NBA legiji, koja je razoružala (preterano) hvaljenu špansku NBA legiju, da će morati da čeka neko drugo takmičenje kako bi odmerili snagu sa američkim kolegama iz najjače lige na svetu, ujedno upisujući svoja imena velikim slovima u istorijsku čitanku svetskih šampionata...