Bogdanović: Kad daš srce, sve ti je oprošteno

PRVO je kupio je navijače nacionalnog tima trojkom protiv Hrvatske na turnirskoj proveri u francuskom Pou. Toliko malo je bilo potrebno da krene medijski talas poređenja sa selektorom Đorđevićem iz vremena igračke slave. A kada je Bogdan Bogdanović zavrteo turskog rivala i presekao finalne muke na Trofeju Beograda, samo je nastavio da se penje ka srcima onih koji (ne)realno sanjaju srpsku slavu i na predstojećem Svetskom kupu u Španiji.

Velika reprezentativna nada, koja je pre nekoliko dana proslavila 22. rođendan, za razliku od terena gde nikome ne beži sa megdana, ipak, beži od odgovora šta Srbija može da uradi na najvećem planetarnom takmičenju pod obručima. Od svih mogućih pitanja, gde često pliva kao riba u vodi, od onog koje će u budućim danima sve češće da se postavlja, ustukne...

Vragolansko dečački osmeh, uhvati vazduh i, onda sve suprotno od njegove eksplozije na parketu.

- Čekajte, polako, ma sada ću da kažem ono na što vi novinari prevrćete očima - idemo od utakmice do utakmice, pa još nije ni počeo "vatromet". Ne šalim se, bitno mi je da u Španiji napravimo "neki" rezultat, makar za pohvalu. Neće vam niko, u ovom trenutku, ništa konkretnije reći.

Ali, bila je jezička "finta", ne može bez toga ni kada nije na parketu.

- Razmišljam ovako, pošteno, ako "tamo" izginemo, ostavimo srce, niko ništa neće da nam zameri, bez obzira na rezultate.

Bockamo i dalje, ne ostavljamo ga na miru, kao ni protivnici. Po izvesnim anketama, malo više od polovine javnog srpskog mnjenja veruje da najbolji srpski košarkaši mogu do medalje u Madridu.

- Jeste, tako se čini sa tribina, ili pokraj televizora kada si "samo" navijač. Poštujem tu veliku želju, pa normalno da je svi imamo negde duboko u duši, ali... Kada "radiš" na terenu, onda vidiš koliko je to daleko, a tek koliko malo ponekad zafali za sreću. Kada igraš, shvatiš da nije nimalo lako da se maksimalno spremiš, od igre, uloge do tela. Mnogo toga će zavisiti od načina rotacije, trenutka koncentracije, ma da više ne nabrajam. Najlakše je reći - medalja, to najmanje košta, ali... Radiš veći deo leta, znaš da naši ljudi mnogo vole košarku, ali moraš da budeš odgovoran, ne samo na terenu.

Niko u reprezentaciji, pa ni u blizini, ne pominje mogućnost da se učešće na Svetskom kupu, ne daj bože, završi u grupi u Granadi, za koju nas, inače, ne vežu lepe uspomene (EP 2007). U konkurenciji za četiri mesta, pored Bogdanovića i drugova, nalaze se "strašni" domaćin, kontinentalni šampion Francuska, Brazil, Iran i Egipat. Od ovih poslednjih, Srbija kreće u pohod...

- Dopada mi se raspored u prvoj fazi. Nikako ne bih voleo težeg rivala, mislim da je Egipat najveći autsajder u grupi.

Zar ne bi bilo bolje da Srbija ima premijeru sa "trikolorima"...

- Primećujem da ciljate "slučaj Litvanije" prošle godine na EP u Sloveniji kada smo ih totalno iznenadili, iako su oni na kraju dogurali do finala. Okolnosti su drugačije, ponavljam, super što počinjemo sa rivalom koji ne bi trebalo da bude prekrupan zalogaj, naprotiv. Ta prva utakmica daje smer u kome ćeš dalje na takmičenju, a nas uglavnom svrstavaju na četvrto mesto, iza Španije, Francuske, Brazila, otprilike tako... Ali, videćemo, ne bih voleo da budemo četvrti. Mada, grupa nije laka, samo je još nedostajalo da prvi meč igramo sa Špancima, retko se desi da domaći tim, pa još ekstra kvaliteta, izgubi na startu. Međutim, lepota velikih takmičenja je baš u iznenađenjima. Ima onih koji loše počnu, pa se posle aktiviraju i obrnuto. A u Španiji je i drugačiji sistem, jedna strana kostura odnosno dve grupe se "vrte" međusobno do finala, ma biće tu dešavanja za "infarkt" - ne greši Bogdanović.

Za kraj, pred put na jug Iberijskog poluostrva, želja da Bogdan Bogdanović odigra kako zna i ume više od kojeg minuta kao kada je lomio rivale u pripremama. Evroligaška zvezda u usponu, a srpski san o nekoj novoj budućoj slavi.

PRVO ŠARIĆ, PA GOBER

SVETSKI kup u Španiji, pored "već viđenog" špansko-američkog finalnog okršaja, biće možda mesto i za neke nove, mlade zvezde. Bogdanovića u košarkaškom miljeu poznaju oni koji pomno sve prate. Nije se ni najmanje zbunio pri pomenu Australijanca Dantea Eksuma, Grka Janisa Adetokomboa, Francuza Rudija Gobera, Argentinca Fakunda Kampace, a tek Hrvata Daria Šarića...

- Australijanca nisam imao prilike da upoznam na draftu, Juta ga je uzela, igrao je i Letnju NBA ligu. Gledao sam ga kada je igrao za juniore, prošle godine na SP, kada su naši osvojili srebrnu medalju. Interesantan i talentovan. Mladog Grka bolje zna Raduljica, saigrač mu je u Milvokiju. Dobro je građen, ma ima "nešto" kada sa 211 cm igra "trojku". Francuz Gober iz Jute je odličan, totalno atipičan centar, možda mu nedostaje masa, ali bi tada izgubio na brzini. Odličan je, skočan, brz, žilav, uh... Kampacu sam posmatrao u Beogradu, uzeo je dve-tri "žive" lopte iz driblinga. Ima brzinu, šut, ume da razigra, ma čim ga je uzeo Real. A Šarić igra "za oko i dušu". Mnogo volim te "četvorke", koje mogu da igraju pleja, kao naš Bjelica, to je najlepše. Tehnika, šut, skočnost, razigravanje, pa bekovi u 99 odsto imaju dobar šut, a ostalo... - "ljubomoran" je Bogdanović.