Vesterman: Rado se sećam odlaska u crkvu, Lovernj: Ja sam ateista

Na ovim košarkaškim prostorima nije čudno kada stigne pojačanje sa američkim pasošem, ali zahvaljujući praksi Partizana, od nepune dve godine, niko se više ne iznenađuje ni kada čuje „Parle vu franse”. Ma, trio srpskog šampiona, već se toliko odomaćio u Beogradu, da samo pogled na dokumenta podseća odakle su se otisnuli na „brdoviti Balkan”. Leo Vesterman, Žofri Lovernj, pa i onaj koji još nije napunio godinu dana boravka, Boris Dalo, francuski (reprezentativni) polaznici „školovanja” u Humskoj. Mada, ovoga puta nećemo o kraljici igara, karijerama, koje tek treba da se ispišu, večitom rivalitetu (pa zna se sa kim), teškoj povredi prvog, ali i želji da se baš ovde, blizu svog kluba oporavlja...

Pričamo o onome što je deo života, i te kako bitan, posebno ako ste hrišćanin. Vreme je Uskrsa, najvećeg praznika za pravoslavne, ali i katoličke vernike. Ali, pre „netipične” teme za profesionalne košarkaše, da rasteramo nedoumice. Prvi na „udaru” je onaj sa najdužim stažom u crno-belom dresu, kome toliko nedostaje u tekućoj sezoni. Ni ime, ni prezime, ne „govore” francuski, nešto zvuči jevrejski, nešto nemački. Leo Vesterman nije dozvolio da bude neprijatno, naprotiv:

- U tri, četiri porodične generacije, sa muške i ženske strane, postoji samo francuska kombinacija. Šta je bilo pre toga, stvarno ne znam. Pričaćemo o Uskrsu, bez problema.

Ali, „problem” se neočekivano, ipak, pojavio.

- Ja sam ateista, ali, neću da kvarim priču, učestvovaću koliko mogu. Eto, mogu da „poziram” sa jajima - širok osmeh Žofri Lovernja uz krajnje „široke” poglede, pa i o veri.

A kako zapravo slave Uskrs francuski rimokatolici?

Vesterman: Zavisi od dela Francuske. Recimo, ima razlike između istočnog i zapadnog dela. Ja sam rodom iz Alzasa i tamo je malo drugačije u odnosu na kraj (Nant) odakle potiče Boris. Kada sam bio dete, znate ono u školi, imali tri slobodna dana, u tom dobu ti je to najvažnije.

Dalo: Kod mene je bilo drugačije, bila su četiri dana bez domaćeg, školskih obaveza, pa sreće nikada kraja.

Lovernj: Nisam vernik, to sam povukao iz porodice, pa je i Uskrs bio i ostao dan kao i drugi u godini. Mi smo u porodici toliko „izmešani”, zato i nije čudno što sam odabrao neki drugačiji put. Jedna baka je živela u Maroku, druga u Španiji, pa ostala familija... Tata bivši košarkaš, stalno smo se selili...

Vesterman: Ja verujem u Boga, mada nisam od onih koji redovno idu na službu, kao pojedinci iz najbliže porodice. Ne, ne molim se uoči važne utakmice, tada stvari zavise od tima, mene, ne tražim pomoć od vere u tim trenucima.

Koloritna jaja su, ipak, deo zajedničke tradicije, zapadnog i istočnog dela hrišćanstva?

Vesterman: Jaja se sakriju u deo bašte ili stana, a najmlađi dobiju zadatak na Uskrs da ih pronađu. To su mi veoma lepe uspomene iz detinjstva, kada sam se sa starijom sestrom „takmičio” ko će pre da pronađe jaje. Na Uskrs ujutru smo odlazili u crkvu na službu, a posle toga, kući, na ručak. Uvek bogatiji i, svečaniji, shodno prazniku. I, da ne zaboravim, glavno jelo-jagnjetina.

Dalo: Pitate da li smo dobijali poklone za Uskrs, pa kada pronađeš jaje, to ti je poklon. Dobro, malo se šalim, pokloni su više sinonim za Božić. Ali, voleo sam da jurim za skrivenim jajetom. Posle sa roditeljima u crkvu, pa ručak, znala je i „šira” familija da dođe. Bila su to lepa druženja.

Lovernj: U mojoj kući se ništa nije dešavalo, ali znam po društvu šta su radili. Ako bi obaveze dozvolile, okupili bi se porodično, ali nema veze sa uskršnjim običajima.

Sagovornici su se silom profesionalnih obaveza skupili u Srbiji, ali pa će i Uskrs poprimiti srpski „format”.

Vesterman: Da se nisam povredio, za Božić bismo bili ovde, moja devojka bi spremila neki francuski specijalitet, pozvao bi zemljake i, to je to. Sada može da bude drugačije.

Lovernj: Postoje dve varijante, između dve profesionalne obaveze. Nešto svečaniji „solo” ručak, ili završimo kod Toše (Dragan Todorić, sportski direktor), budemo njegovi gosti.

Dalo: Pošto sam najmlađi, moram da slušam Lea i Žoa, nešto ćemo se već dogovoriti.

U Srbiji, u Beogradu, ima proslave Uskrsa i na njihov, francuski način, pa završiće se za srpskom trpezom i po kojom čašom vina.

ZA SVE SU KRIVE DEVOJKE

Oprez sa crno-belim Francuzima, ne samo zbog onog što mogu i znaju na parketu! Nije naodmet pripaziti na srpske komentare, taman i u pola glasa, računajući na buku u okolini, čak i u sred „normalnog” radnog vremena u jednom beogradskom kafiću, gde smo ćaskali o najvećem hrišćanskom prazniku.

- Sva trojica mnogo više razumemo srpski nego što možemo da pričamo - priznao je Vesterman.

Morao je da se ubaci i kapiten:

- Sigurno bismo progovorili da većina ne priča sa nama na engleskom, manje ima onih koji nam se obrate na našem maternjem jeziku - kaže Lovernj.

Onda su plej i krilni centar u glas:

- Zato Boris najbolje zna srpski, mi nemamo šanse pored njega.

Najmlađi, najkraće u srpskom okruženju, kako?

- Devojke su krive - odgovaraju „iskusniji” zemljaci, dok Dalo sija.