Pavlović: Porodica je stub svega

DESET godina je bio u NBA sazvežđu. Pet godina je drugovao sa Lebronom Džejmsom. Danas, posle svih tih sezona, Aleksandar Pavlović je prvu zvezdu svetske košarke, zatim Kevina Lava, Kevina Garneta, Reja Alena (...) "zamenio" crno-belim klincima. Umesto glamuroznih lasera "Boston gardena" ili "Ki loan arene", predstavlja ga samo glas spikera "Pionira" i "Kombank arene".

- Svaki put se naježim kad spiker pročita moje ime - počinje priču za "Novosti" Pavlović, koji je "okolnim" putem, preko SAD, polovinom februara stigao u Partizan.

Ni danas, dva meseca posle, u njemu ne jenjava zadovoljstvo što je u realnost pretočio maštanje nekadašnjeg dečaka iz Bara da obuče crno-beli dres.

- Čekali smo Partizan i ja da se sretnemo dve decenije. Na kraju se to desilo. Sada nam ostaje da uživamo, ja u igranju za Partizan, sa sjajnim saigračima i sjajnim momcima, a navijačima gledajući nas.

Pavlovićeve priče o Partizanu su uvek u prvom licu množine. Tako se ponaša i na terenu. Za razliku od drugih NBA zvezda i zvezdica koje su sletale na evropsko tle, trudi se da lični kvalitet podredi ekipi.

- Tim je na prvom mestu. Nikada kroz karijeru nisam gledao koliko ću ja postići poena, asistencija, već da kao tim budemo bolji. Sada, u Partizanu sam i u specifičnoj ulozi, kao najstariji igrač, možda i najodgovorniji, da ovim mladim momcima pomognem ne samo individualnim kvalitetom, nego i iskustvom, da im pružim podršku. Važno je da svaki danom kao ekipa budemo bolji, a ja mislim da jesmo. Na kraju, i ja kada sam bio mlad igrač, imao sam pored sebe iskusne, koji su znali da posavetuju, da u pravo vreme stanu ispred, ali i iza mene.

Pavlović tu zastaje...

- Kada sam postao član Jute, za mene nije bila nova samo NBA liga, već i život u SAD. Prišao mi je Kiriljenko, tada velika zvezda ne samo "džezera", već i NBA. Naš i ruski mentaletet su slični, osetio je potrebu da mi pomogne. Tako danas i ja želim da nekim novim klincima pomognem. A sad, da li je bitno da li sam ja dao koš ili neko drugi? Važno da se zbrajaju na kontu Partizana.

NBA je uvek zanimljiva tematika, a kada se Saša pomene, nezaobilazne su, toliko puta ispričane priče o njegovim danima u Klivlendu, sa Lebronom.

- On je najbolji igrač današnjice i jedan od najboljih u istoriji košarke, pa je razumljivo da me stalno pitaju za njega, s obzirom na to da smo dugo bili saigrači. U sličnoj situaciji kao ja su i svi košarkaši koji su sa njim igrali, ili igraju danas, a nama nije teško da odgovaramo.

Sa Lebronom, kako kaže, uvek se srdačno pozdravi kada se sretnu.

- Od tog našeg velikog finala prošlo je sedam godina. Zaista smo napravili veliki rezultat, iako nismo osvojili prsten. Naravno da je mnogo zavisilo od njega, ali uvek i sada kad se sretnemo i evociramo uspomene, Lebron ističe značaj saigrača. Upravo se vraćamo na priču s početka - o timu.

Iz tog šampionskog tima Istočne konferencije, Pavlović je ostao sa većinom igrača u odličnim odnosima.

- Najbliži sam sa Varežaom. Viđali smo se često prilikom mog poslednjeg boravka u SAD, krajem prošle godine, s obzirom na to da ja imam kuću u Klivlendu. Od tada se čujemo telefonom, "pratimo" jedan drugog kako igramo.

Za Klivlend Pavlovića ne vežu samo poslovni uspesi.

- To je prvi grad u kom sam duže igrao, stekao mnogo prijatelja, tu nam se rodio sin Luka, tako da smo kao familija vezani za Klivlend, zbog čega smo i odlučili da nam grad u Ohaju bude "američka luka".

Evropska je Bar...

- Bila i biće. Bar nam je kuća. U njemu sam se rodio, proveo detinjstvo. U njemu ćemo živeti i kada završim karijeru. Ima mnogo lepih mesta u svetu, ali jedna je kuća.

Kada pominje kuću, Saša ne zaboravlja ni porodicu.

- Porodica je stub svega. Velike zasluge za sve što sam postigao dugujem roditeljima i supruzi Dunji. Takođe, moji veliki pokretači energije su deca Luka i Minja. Često kada su sportisti u fokusu, mnogi vide samo ono što je na "ekranu". Naravno ima mnogo lepih stvari, ali i međusobnog odricanja, požrtvovanja, razumevanja porodice da bi moja karijera bila uspešna.

Karijera u kojoj je profesionalno već 13 godina i kroz koju je Saša ostvario gotovo sve dečačke snove.

- Znate, ono sve što je zavisilo samo od mene, uspeo sam da uradim. Prvo, košarka je postala moje profesionalno opredeljenje, što sam kao dete želeo. Zatim, igrao sam u NBA, i to deset godina. Takođe sam bio i učesnik Olimpijskih igara, a sada sam član kluba za koji navijam od malena. Možda sam mogao koji stepenik više, ali uvek možete da postavite pitanje da li je moglo da bude niže. Možda nedostaju trofeji, ali trofeje podižu timovi, a ne samo jedan igrač - završava Pavlović.

BROJ "11"

TOKOM karijere Saša je, uglavnom, nosio dres sa brojem 11 (ukoliko nije zazet).

- Uzeo sam 11, jer je i moj otac nosio taj broj. E, sad, zašto je on izabrao baš 11? Zbog Krešimira Ćosića, koji je po njemu najbolji igrač sa ovih prostora - objašnjava Pavlović, koji s obzirom na to da je rođen 1983. nije imao prilike da gleda Ćosića uživo, ali je gledao snimke legende jugoslovenske košarke, koja je postavila evropske snadarde.

HELANKE

DOLASKOM u Partizan, Pavlović je na ove prostore uveo modu nošenja helanki tokom utakmice.

- Nije mi to bila namera. Zapravo, helanke sam počeo slučajno da nosim. Jednom prilikom, pre tri-četiri godine, zaboravio sam "bicklističke" bermude za trening, pa sam obukao helanke. Odmah je bilo primetno da mi čuvaju "radnu" temperaturu tela, zbog čega su i danas neizostavni deo moje opreme.

KAO DEČAK...

MADA je u novembru napunio 30 godina, Pavlović se na parketu oseća kao dečak. Kaže, tajna je u profesionalnom tretiranju sopstvenog organizma.

- Uvek sam vodio računa o pravilnoj ishrani, redovnom odmoru. Sve to zajedno dovodi do prdužetka karijere, ali i smanjivanja rizika od povreda.

VUJOŠEVIĆ

MALO je poznato da je sadašnji trener Partizana, Duško Vujošević, imao jednu od ključnih uloga na početku Pavlovićeve karijere.

- Dule je, tada kao koordinator svih selekcija Budućnosti, došao kod mog oca sa savetom da bi bilo dobro da pređem na vanredno školovanje ako želim da se potpuno posvetim košarci. Danas, 15 godina posle, Dule radi sa istim žarom i energijom kao tada. Zaista je nevrovatno koliko ulaže sebe u sve ove klince samo da bi napredovali. Nije slučajno što je Partizan sve ove godine niže uspehe i što je lansirao toliki broj igrača.