Nešto manje od dva meseca, nekadašnji ljubimac banjalučke košarkaške publike i bivši plejmejker Borca Nenad Đorić, nalazi se u Tunisu u ekipi Stejd Nabulien. Ovaj tim sa klupe predvodi bivši igrač Crvene Zvezde Vojkan Benčić.


Za kratko vreme, najviše zahvaljujući svom dugogodišnjm iskustvu ali i prijateljstvu sa pomenutim trenerom sa kojim je nekada zajedno igrao u Bugarskoj, Đorić se adaptirao na specifične tunižanske uslove, ali i na sistem igre u ovoj afričkoj državi.


- Prezadovoljan sam odnosom, kako trenera tako i igrača, ali i stanovništva gradića Nabulena koje je izrazito gostoprimljivo. Uspeli smo do kraja da privedemo svoju misiju zbog koje smo tu došli Vojkan i ja, a to je da obezbedimo opstanak u prvoj ligi Tunisa, i to četiri kola pre kraja.


Šta te najviše impresioniralo u ovom gradu?


- Ništa nisam video što nisam očekivao. Ljudi su poprilično privrženi veri, ali i poštuju nas koji smo neke druge vere. Strance jako cene, bar kada je sport u pitanju. Ja sam se trudio da što bolje opravdam poverenje, kako ljudi koji su me pozvali da dođem, tako i njihove publike. Košarka je poprilično popularan sport u Tunisu, posle fudbala je najmasovniji i dvorane su poprilično posećene. I rukomet dosta cene. Ekipa u kojoj sada igram pre dve godine bila je prvak Tunisa i osvajač Afričkog kupa, ali posle smene vlasti opala im naglo finansijska moć, mada, postepeno se vraćaju u svoj kolosek...


Koliko si zadovoljan dosadašnjom statistikom?

 

TUNIŽANI SU GURMANI Šta jedu, piju, šta zameraš Tunižanima? - Mnogo dobro jedu, veliki su gurmani, a preferiraju teletinu i piletinu u raznim sosovima. Zameram im na higijeni, slabo „koriste” vodu, mogli bi malo češće...

 

- Deset poena i pet asistencija za 25 minuta igre. Meni dosta...


Jahao si kamilu?


- E, to me definitivno nije moglo zaobići. Kamilice su mnogo mile životinje i jako ih je udobno i lako jahati.


Najveća podrška?


- Mama i supruga Sanja! Bez njih bi mi karijera i ceo život mnogo teže izgledali. Supruga mi je bila nedavno u poseti i skratila mi je vreme ovde. Takav je život košarkaša, sve je lepo i krasno, ali ako imate ozbiljnu karijeru najmanje ste kod kuće, a bez prave podrške ni karijera ne bi imala smisla.


Za kraj, poruka za Banjalučane i upravu Borca:


- Banjalučani uvek u srcu i nikada neću zaboraviti godine u Borcu. Upravi želim da istraju u borbi sa finansijama, održe klub i vrate ga na mesto koje mu na košarkaškoj mapi i pripada. I da „Borik“ ponovo gori!