Kada je imao 16 godina nije maštao da još poraste i da bude „Kengur”, kao u kultnom srpskom filmu, snimljenom bezmalo pre deceniju.

Bilo mu je sasvim dovoljno dobro i sa nešto manje od „dva i po metra” u njegovom drugom rodnom gradu, kako naziva Vršac. Boban Marjanović, istini za volju, nije ni tada, a još manje u vreme sadašnje, imao barem nekog košarkaškog idola, s obzirom na to da je već uveliko raskrstio sa dilemama kojom će sportskom stazom poći.

- Nikada nisam tako razmišljao, sviđa mi se ovaj ili onaj... Ako je baš potrebno, mogu da izmislim - ne silazi sa lica širok osmeh (ne)obično visokog (221) reprezentativnog centra beogradske Mega Vizure, koga je crnogorski kolega Slavko Vraneš (Metalac) za „tričavih” devet santimetara onemogućio da ponese epitet „naj” u domaćoj elitnoj ligi.

O PRVOM KLUBU - Počeo sam u boljevačkom Rtnju, a već sa 13 i po godina, Hemofarm me kaparisao. Bilo je drugova i trenera, ali, bolje da nikog ne spominjem, jer ću nekog slučajno da zaboravim.

Ćaskajući o svemu pomalo, neobavezno sa i za basket okolnosti ekstremno visokim momkom, na pamet pada Arvidas Sabonis, sovjetsko - litvanski čudesni centar, nebu pod oblake, za koga će uvek biti mesta na večitoj listi, ne sa više od desetak imena...

- On je bio ludilo! Nema košarkaša, bez obzira na poziciju, koji ne bi poželeo dobar deo njegove karijere - ne ostaje ravnodušan 25-godišnji Marjanović.

Ali, ni sagovornik u tekućoj sezoni, posle već pomalo davnog perioda kada je bio „veliko čudo od klinca”, ne može da se požali... Samo da kucnemo o nešto tvrdo. Ludo dobra, ma odlična sezona u „maloj” Megi, koja je u Superligi uzela svima meru, osim crno-belima. A Marjanović je u najozbiljnijoj konkurenciji za naslov najkorisnijeg igrača prvenstva.

O HEMOFARMU - Nigde nisam duže ostao nego u Hemofarmu i nigde me nisu tako mazili. Bio sam klinac, pa i kada ne odigram, usledilo bi: „Bobi, biće bolje, nemoj da se sekiraš...”

- Da imam deset godina više, konstatovali bi: „Evo ga, druga mladost”. A nije, još je ona „prva”, samo da se ovako nastavi.

Znači, magnet za gledanje?

- Kako samo bulje, ma zbog visine, čak i u Beogradu, mada većini brzo prođe kroz glavu da sam košarkaš –ističe Marjanović za “Sport”.

Nije valjda samo zbog toga?

- Prepoznaju me klinci koji vole basket, ponekad podelim i neki autogram - skromno će Marjanović.

O CSKA - Oborili su me s nogu, pravi evropski NBA klub, privatni avion i te stvari...Žao mi je što se nisam snašao, to mi je bilo prvo inostranstvo.

A kada je 1988. stigao na svet u zaječarskom porodilištu, nije mnogo „obećavao”.

- Bio sam samo krupna beba, ali ništa mnogo preko standarda. 54 santimetara dugačak i 4.300 kg težak. Roditelji su uobičajene visine, kao i četiri godine starija sestra, koja čak pre spada u niže osobe.

Ipak, da krv nije voda, dokaz se nađe u nešto daljoj prošlosti.

- Čuo sam priču o pradedi, sa tatine strane, koji je bio izuzetno krupan, ne toliko visok, čovek. U boljevačkom kraju, gde sam odrastao, i dan danas pričaju da nisu mogli da mu pronađu opanak, koji bi mu bio taman.

O ŽALGIRISU - Od saigrača, preko uprave do navijača, svi fenomenalni, a još bilo trofeja, Kup, prvenstvo, Baltička liga... Lokalni fanovi da ne poveruješ, dočekivali su me kao da sam davao 50 poena po utakmici, podsetili su me na vršačke dane. Litvanija je stvarno zemlja košarke.

Marjanović za razliku od pretka i uprkos visini, dužinom stopala ne bode oči.

- Sada je skoro uobičajeno da iole visoki muškarci nose 46, 47, pa moj 53 i nije strašan. Za patike nema problema, a kada poželim neku vrstu cipele, naručim preko interneta. Uopšte se ne patim da tražim po radnjama.

U njegovom slučaju ni garderoba nije problem, ako se izuzmu farmerke.

- Ne nosim džins, dobar deo dana provedem u sportskoj opremi, pogotovo u „punoj” sezoni kada se dva puta dnevno trenira. Odelo mi šije po meri čačanski „Tifani”, vezu mi je pronašao još Marko Ivanović, dok sam igrao, a on bio direktor u bivšem Hemofarmu.

O NjIŽNjEM NOVGORODU - Ništa posebno, mala minutaža, bled utisak, da pokušam da zaboravim.

Upravo pomenuti klub je lansirao klinca iz Boljevca i zauvek zauzeo mesto u srcu.

- U Vršcu i danas imam više prijatelja nego u gradu iz kojeg sam se otisnuo u veliki košarkaški svet. To je poseban osećaj, koji se nikada neće promeniti.

Kao i navika da često skokne do boljevačkog roditeljskog doma, pogotovo otkada se pre dve godine vratio u Srbiju.

- Sa mojim Vukom, kome nedostaje još koji mesec do pune dve godine, svaki slobodan trenutak koristim da skoknem do mesta gde sam odrastao, završio osnovnu školu...

O RADNIČKOM - Za sve je bio „kriv” Sajmon, koji igra na mojoj poziciji. Zato sam i otišao iz Kragujevca. A kolega je stvarno strašan, jedan od najboljih centara protiv koga sam igrao.

Mesto u istočnoj Srbiji nalazi se u podnožju Rtnja, koji je krajem prošle godine bio jedna od najidealnijih destinacija u slučaju famoznog smaka sveta, i to na svetskom nivou. Ali, ako odbacimo unosne globalne marketinške prodaje magle, čajevi, od onog „muškog” do uobičajenih lekovitih, nadaleko prelaze srpske granice.

- U čajeve se ne razumem, niti ih nešto konzumiram, ali ima „nešto” u toj planini. Nažalost, nikada nisam krstario Rtnjem. Pa nisam imao vremena od košarke, ni kada sam počinjao, a tek sada...

O MEGA VIZURI - Ne može biti bolje, odjednom imam tonu samopouzdanja, divne saigrače, a na prvom mestu trenera Dejana Milojevića. Naučio sam neke finese od Miloja, uz maksimalnu podršku i mnogo uloženog rada, sve nekako dolazi na mestu gde je možda trebalo da bude i mnogo ranije.

Ali, kada se Boban uželi domaće kuhinje, nađe vremena da stigne barem podno Rtnja.

- Od mame Smilje samo tražim štrudlu sa džemom, nisam se promenio još od doba kada sam bio mali. Mogu i paprike punjene sirom, meso nije obavezno. To najbolje zna baka Bina, koja me uvek čeka sa „crnim” klot pasuljem. Volim čorbasta jela, a tada mi je meso višak.

I bez proteina, izgleda, može da se poraste do odličnog košarkaša.

- Kada nisam u Boljevcu, obožavam italijansku kuhinju, najčešće paste, pa još u novobeogradskom „Vapianu”... Supruga Milica ne deli baš moje oduševljenje, ali se solidariše...

Ipak, jedan običan dan u životu Bobana Marjanovića bio bi mnogo siromašniji da nije jednog malog Vuka...

- Imam duplu dozu treninga, u dvorani, pa kod kuće, taman posla da se žalim. Stigao sam da naučim da ga presvučem, okupam, a tek šetnje i osmesi... Sad je najslađi i neponovljiv - završava Boban Marjanović o nasledniku, koji još nije gledao tatu uživo na utakmici. Biće prilike...