Maljkovićeva: Najviše se plašim sebe

GODINAMA, pa i decenijama, ženska košarka borila se sa senkom svog „velikog brata“ - muškim basketom. Dok su naši košarkaši na prelazu iz prošlog u sadašnji milenijum vladali kontinentom i planetom, košarkašice su bile na marginama.

Tu i tamo dešavali su se sporadični uzleti klupskih dama, koji su znali i da udahnu evropski duh nacionalnoj konkurenciji, ali bez snage da na duže preusmere reflektore javnosti ka nekada trofejnom sportu.

Sjaj medalja sa velikih takmičenja sve više je bledeo, a onda je hrabro rukovodstvo KSS (Bodiroga, Tomašević, Jokovićeva, uz asistenciju predsednika Đilasa), povukao lucidan potez - za selektora ženske selekcije imenovana je Marina Maljković.

Devojka kojoj je košarka u venama od rođenja, nalepila je pobednički kod nekoj novoj deci, potpuno rasterćenoj tereta ranijih neuspeha. Zahvaljujući velikoj energiji, srčanosti, međusobnom poverenju, ali i ništa manje važnom osećaju zajedništva, za nekoliko nedelja su kroz kvalifikacije za Evrobasket iz mraka prošlosti dospele na svetlo budućnosti.

Trijumfalni proboj do Francuske, kroz špalir od nekoliko hiljada oduševljenih navijača u Smederevu, Kragujevcu i Beogradu, potpuno je potisnuo u zaborav sablasno prazne tribine, koje su sezonama bile dekor ženskih reprezentativnih utakmica. Neke nove sestre Dabović raspituju se u obližnjim salama kada i gde mogu da se upišu na košarku.

- Kada se bavite ovim poslom, osim o vrhunskim rezultatima, razmišljate i o efektima koje će imati na bazu. Sigurna sam da će krajem decembra, kada se bude svodio godišnji račun, broj upisane dece na košarku biti daleko veći. I tu je naša veoma važna pobeda, nimalo manja od uspeha ostvarenim plasmanom na EP - pokušava Marina Maljković da izbaci u prvi plan svoje izabranice i još jedan njihov trijumf. - Nismo ranije imali očekivane rezultate, ali je malo nedostajalo da se pokrenemo. Znam da nije sjajna finansijska situacija, ali nije sve u novcu. Treba malo želje, volje, hrabrosti, ideje. Savez je pokazao da ih ima, i zbog toga mi je drago što smo, svi zajedno, kao koherentna celina uspeli da ostvarimo uspeh. Naravno, drago mi je što su i mediji to prepoznali. Ako su nas nekad rezultati zaustavljali na ulaznim vratima medija, verujem da su devojke sada zaslužile koji TV sekund, novinsku kolumnu više.

Kada je tema nacionalni tim, Marina priča u prvom licu množine - mi. Ne želi da ističe lični doprinos. Ipak, u jednini je odlučivala kada je prihvatila da bude selektor. U moru ponuda iz inostranstva, koje već godinama zapljuskuju njen sto, tvrdoglavo, uz ogromnu hrabrost, odlučila je da i dalje pliva u našoj košarci, i to u obe discipline - klupskoj i reprezentativnoj.

- Mislim da sada, posle uspeha reprezentacije i te razmene emocija sa ljubiteljima košarke, koji su sve vreme bili uz nas, čak i kad na početku nije bilo lako, ljudi razumeju zašto sam tako odlučila.

Srbija je zemlja kontrasta, krajnosti. Do juče smo žensku košarku držali zaključanu u fioci zaborava. Kvalifikacije su u nama preko noći probudile želju o medalji u Francuskoj.

- Takav smo narod, krećemo se od velikih, ponekad i nerealnih očekivanja, do velikih razočarenja. U glavama nas koji radimo u nacionalnom timu i Savezu,postoji ideja. Ne zaboravite da nismo učestvovali na prošlom EP. Prvo, u septembru nas čeka žreb, pa nije pametno da bar do tada dajemo prognoze. S druge strane, trudim se da gledam sebe, da ispunim svoja očekivanja. Osim Boga, najviše se plašim sebe i svojih ciljeva.

Posle svega, jasno je da Marina i dalje stoji čvrsto na zemlji.

- To je, pre svega, stvar karaktera. Hvala Bogu i porodici, odgajena sam na pravi način. Kako vreme prolazi, sve više shvatam koliko roditeljima dugujem na vaspitanju, poimanju života, pravih vrednosti.

Marina je pokazala prave vrednosti ne samo na klupi nacionalnog tima, već i radom u klubovima. Kao „dete“ uhvatila se u trenerski koštac da Ušće izvede na prvoligaški put. Sa Hemofarmom je šampionski dioplomirala, a magistrirala sa Partizanom u regionalnom takmičenju, i to u oblasti koja je bila rezervisana isključivo za muške trenere. Ličnim primerom je ulila hrabrost nekolicini ženskih trenera.

- Od prvog dana kada sam uzela trenersku tablu, radim analize. Kako je vreme odmicalo i kako sam sticala iskustvo i znanje, pokušavam da ga prenesem na mlađe koleginice, što kroz seminare, što kroz savete. Ima devojaka koje se bave ovim poslom, ali negde zastanu. Moraju da budu istrajne. Uvek će imati moju podršku, pomoć. Verujem da će ih u budućnosti biti sve više.

REGIONALNA LIGAOD sledeće sezone regionalna liga će pretrpeti određene transformacije i svi se slažu da će biti najkvalitetniji produkt u ovom delu Evrope, u čijim bi blagodetima trebalo da uživa i naša košarka.

- Nema sumnje da će biti još kvalitetnija i da će nastaviti da izbacuje igračice za nacionalni tim. Pogledajte, u našoj sadašnjoj selekciji, većina od čak osam devojaka debitanata razvila se u regionalnoj ligi, što jasno pokazuje koliko od nje i kao reprezentacija možemo da imamo korist. Ne samo mi, već i sve zemlje čiji timovi učestvuju u tom takmičenju, što znači da imamo zajednički interes.