Ratni vihor koji je zapalio jednu divnu zemlju, sportsku velesilu, SFRJ razbio na nekoliko državica, zahvatio je i porodicu Mačvan u Vukovaru. Tada trogodišnji Milan morao je, sa porodicom, da napusti rodni grad i seljaka se od mesta do mesta, ponovo vraća u Vukovar i posle silnog „potucanja“ širom Srbije skrasi se u Beogradu. Spasavajući „živu glavu“, tada sigurno niko u porodici nije ni pomišljao da će sin Milan ne samo pregrmeti sve životne nevolje, već i postati jedan od najboljih krilnih centara u Evropi.

A Milan Mačvan(22) to sigurno već sada jeste. Potvrdio je to, bezbroj puta, svojim partijama u Hemofarmu, reprezentaciji Srbije, Makabiju i, konačno, u najboljem srpskom timu Partizanu MT:S. Jednostavno za krilnog centra, visokog 205 cm, ne postoji izgubljena lopta, meč ili predaja. Uvek pruža i više od svojih mogućnosti.

Pored dokazanog košarkaškog znanja i potencijala, jedna od glavnih vrlina ovog mladića jeste njegova iskrenost sa kojom je došao u Beograd, otišao u Vršac i Tel Aviv i potpuno isti se vratio iz prestonice Izraela u glavni grad Srbije. O tome svedoči svaki razgovor sa Mačvanom, u kojem ne zaboravlja da pomene Vukovar, porodicu iprve trenere...

ĐAK ZA PRIMER Inteligencija kojom Mačvan gospodari reketom, koristila je i u đačkim klupama.
- Osnovnu školu, odnosno osmi razred sam završio u Železniku. Posle sam upisao gimnaziju, bio sam odličan učenik. Trenutno sam na Univerzitetu „Megatrend“ i učim koliko mi košarkaške obaveze dozvoljavaju - kaže Milan.

Kada se prisetite detinjstva, nažalost, glavna asocijacija su meci, rakete, sirene za uzbunu, izbeglištvo...

- S obzirom da sam rođen u Vukovaru, prva sećanja su vezana za neko odrastanje u ratu. Zbog dobro poznate situacije, morali smo da se selimo iz rodnog grada, pa sam sa majkom proveo jedan period u Novom Sadu. Kasnije smo se vratili kući, pa sam u šestoj godini krenuo da treniram košarku u KK Vukovar. Ali, ni tu nismo završili sa selidbama. Ponovo smo spakovali kofere i otišli u Bačku Palanku. A ja sam, naravno, opet bio pod obručima u lokalnom Dunavu. Tako da sam od ranog detinjstva znao da je košarka moja velika ljubav - priseća se za „Sport“Milan Mačvankako je to bilo početkom i sredinom 90-ih godina prošlog veka.

PRIJATELjI IZ KOŠARKE Najbolji drugari Milana Mačvana su iz sveta košarke, razlozi su više nego jasni.
- Upravo zbog pomenutih nemilih događaja u Vukovarui stalne selidbe, prijatelji su mi iz sveta košarke. Stefan Marković, sa kojim sam bio cimer u Vršcu i stalno smo u kontaktu, pa Nikola Koprivica i Luka Drča. To su minajbolji prijatelji - priča Milan Mačvan.

Kao i svaki klinac kome je basket u krvi, išli ste i na razne kampove za mlade igrače, gde vas je pronašao iskusni trenerski vuk i lovac na talente Milovan Bulatović?

- Na kampu u Požarevcu me zapazio Milovan Bulatović,trener mlađih selekcija u FMP-u, i odmah pozvao da dođem u Železnik. To je čovek kome sam mnogo zahvalan. U tom trenutku je to bila odlična opcija, jer se najbolje radilo u Železniku, a mlađe kategorije FMP su bile bez premca u Srbiji. Na početku mi je bilo zaista teško. Imao sam 13 godina, prvih četiri meseca sam bio sam, bez roditelja, živeo u internatu, treniralo se po dva puta na dan. Sve je to za mene bilo neobično, ali vremenom sam se navikao, ubrzo su za mnom stigli i moji roditelji koji su mi uvek velika podrška.

Rastanak sa FMP je usledio posle pet godina, bez potpisanog profesionalnog ugovora?

- UŽelezniku je bio poznat sistem rada, gde se dugo čeka šansa za ulazak u seniorski tim. Slali su svoje igrače na kaljenje u Borac iz Čačka, a meni tako nešto nije odgovaralo. Zajedno sa roditeljima sam odlučio da odem iz FMP-a u neki klub gde bi više igrao. I nisam pogrešio što sam izabrao Hemofarm. Plaćeno je obeštećenje 150.000 hiljada evra i mogao sam da se preselim u Vršac. Naravno da mi je bio težak i taj rastanak, pošto sam proveo lepih pet godina u Železniku...

PONOSNA PORODICA Skoro da ne prođe ni minut razgovora sa Milanom da ne spomene roditelje i sestru Jelenu.
- Mnogo sam vezan za porodicu, što je i normalno. Oni su moja najveća podrška. Sestra Jelena ima 17 godina i isto se okušala u sportu, u odbojci, ali nije se dugo zadržala. Uzela je knjigu u ruke i kada završi srednju školu, cilj joj je da upiše Pravni fakultet.

Vršac vas je dočekao raširenih ruku, brzo ste stekli simpatije navijača i bili ste omiljenu u Sterijinom gradu?

- Ljudi iz Hemofarma su baš činili sve da se osećam lepo. Svi u gradu i u klubu su se trudili se da mi obezbede što bolje uslove. I ja sam nastojao da im se odužim dobrim igrama, da pažnja i ljubav ne bude samo u jednom pravcu. Nastojao sam, zajedno sa klupskim drugovima, da prezentujemo klub i grad na najbolji način, što smo, mislim, donekle i uspeli.

Poziv Makabija se ne odbija. Izraelci su poslali ponudu vama i Hemofarmu, neminovno je bilo da dolazi kraj velike saradnje u srcu Banata, što je začinjeno i suzama?

- Ponudu iz Tel Aviva sam shvatio kao nagradu za sve što sam uradio do tada u karijeri. Nisam mogao da je odbijem, i pored toga što mi je teško pao odlazak iz Vršca.

BULI KAO OTAC Ključnu ulogu, pored porodice, za srpskog reprezentativca je odigrao trener mlađih kategorija FMP Železnika, a sada Crvene zvezde Beograd - Milovan Bulatović.
- Trener Bulatović je imao veliku ulogu u mojoj karajijeri. Prvo u angažovanju za FMP Železnik, a kasnije u stvaranju ne samo mene, već još mnogo igrača iz generacije 1988, 1989. i 1990. Pronalazio je sve najbolje i najperspektivnije igrače, a mi smo ubedljivo pobeđivali sve u Srbiji. Razvili smo se i kao igrači i kao ljudi. Bilo je prelepo raditi sa Bulijem - iskren je Milan Mačvan.

Makabi je veliko evropsko ime, kako ste se snašli u njemu?

- Neverovatni su uslovi u prestonici Izraela. Praktično, igrače drže kao malo vode na dlanu. Počev od nekih najsitnijih detalja. Dobio sam ogroman stan na korišćenje, pet minuta od mora, a unutra me čekao pun frižder i kartica za telefon, kao i još neke sitnice koje pokazuju koliko su veliki klub. Prelepo mi je bilo u Tel Avivu, jedino su nedostajali minuti na terenu, pa me to malo činilo nervoznim... Oberučke sam prihvatio da odem na pozajmicu u grad koji neizmerno volim, u Beograd.

Imate li, kao većina sportista, svoje rituale pred početak utakmice?

- Imam mnogo rituala. Jedan od tih je da prvo bandažiram levi zglob, a onda desni, pa istim redosledom krećem da oblačim čarape i patike. Ali, to nije sve... Nešto ću ostaviti za sledeći put.

Da li ste vernik, kako se spremate za Božićni praznik?

- Pobožan sam i kada god imam vremena odem u crkvu. I, mnogo više posećujem manastire. A što se Božića tiče, tog velikog praznika, uvek ga proslavljam sa najbližima. Biću ovog 7. januara u društvu porodice. Istina, moramo na taj dan da igramo utakmicu, protiv Zagreba. Porodična slava nam je Nikoljdan, koja se uvek obeležava na način kako i dolikuje. Ako kojim slučajem nisam u porodičnom domu, Svetog Nikolu obeležavam u stanu sa prijateljima iz kluba - konstatuje Milan Mačvan, budućnost srpske košarke i uzdanica reprezentacije u godinama koje dolaze.