Đorđević: Hoću da budem selektor!

- Nije ovo za mene - dobacio je Sale u prolazu i nestao u smetovima porodične idile, obilazeći italijanske skijaške centre sa kćerkama Tarom i Tesom.

Stari srpski košarkaški mudraci vrteli su glavom u neverici, posmatrajući spust čoveka predodređenog da ih nasledi. Možda i da ih nadmaši. Četiri godine kasnije, opet neočekivano, otresao je sneg sa nesvakidašnjeg trenerskog talenta i izabrao Beneton iz Treviza za mesto drugog početka.

- Vratile su mi se želja, ljubav prema basketu i trenerska strast. Opečen ružnim iskustvom u Milanu, osetio sam u jednom trenutku zasićenje i odlučio da taj poziv ostavim po strani. Kao igrač, celog života imao sam tu privilegiju da mogu da biram ponude, a onda je stigla jedna koju sam bez razmišljanja prihvatio.

* Kako se sada osećate pored aut-linije?

- Ponovo osećam želju za dokazivanjem, pobedama, titulama... Osećam onu takmičarsku glad, entuzijazam i volju da to prenesem ne samo igračima, već svima oko sebe. Zbog tog takmičarskog duha, koji će me pratiti do kraja života, znao sam mnogo puta da ljude oko sebe učinim boljim. Verujem da ću u tome i sada uspeti.

* Imate li osećaj da će ta trenerska strast, ovog puta, živeti malo duže?

- Nego šta! Sigurno će trajati do Olimpijskih igara 2016. u Rio de Žaneiru. Više ne mogu da vidim Olimpijadu kao igrač, ali hoću da je vidim kao trener.

* Kao selektor Srbije?

- Da, to je jedna od mojih ambicija. Ali ne u ovom trenutku, već kada bude bilo vreme za to.

* Da li ste o tome razgovarali sa čelnicima KSS Draganom Đilasom i Dejanom Bodirogom?

- Nisam. Bilo je samo razmene mišljenja o Evropskom prvenstvu u Litvaniji, igračima, sistemu...

* Da li se kod igrača Benetona, posebno onih mlađih, vidi fascinacija vašom igračkom biografijom?

- Stalno postavljaju pitanja, ne samo oni mlađi, i gledaju na internetu neke utakmice. Taj deo mog života je završen, ostaje kao deo moje ličnosti, sada gradim odnos sa njima na kredibilitetu trenerskog znanja, pedagoškog, bez obzira na to koliko bio zahtevan, a ponekad i grub. Ne dajem im ni sekundu odmora, deo svog igračkog karaktera uključio sam u trenerski. Možda nećemo biti šampioni, ali ćemo igrati kao šampioni.

* Da li se u klubu oseća duh slavne istorije, uprkos tome što prolazi kroz težak period?

- Oseća se, uvek je u vazduhu. U celoj toj priči o povlačenju Benetona posle 28 godina, splasla je atmosfera velikog kluba. Kada me je predsednik Lefebre zvao, rekao je da ne želi da dođe neko ko će da rukovodi agonijom. Želeo je napadača, nekog ko će napasti agoniju, čoveka koji može da zapali saradnike.

* Kakve su sportske ambicije, pošto je budžet prepolovljen?

- Važno je da i u ovom trenutku možemo da pobedimo velikane italijanske i evropske košarke. Cilj je da se nekako ušetamo u plej-of i Kup Italije, što neće biti lako u izuzetno kvalitetnoj ligi. Raduje me dobra atmosfera, navijači su se vratili, uspeli smo i da kreiramo nove idole. Prepoznaju neke igrače, cene ih i vole, bez obzira na to što smo na sredini tabele.

* Srpske ambicije doživele su brodolom u Litvaniji. Koliko je neuspeh na Evrobasketu uzdrmao našu košarku?

- Niko ne voli da gubi. Mislimo da smo najbolji i uvek idemo na medalju. I treba imati takve ambicije. Bilo je objektivnih problema, povredila su se dvojica igrača od kojih zavisi naša igra. Udarili smo u zid, koji je izgradio kvalitet drugih reprezentacija. Moramo da podignemo nivo rada, zahteva prema igračima. Nema sedenja, stara slava više ne postoji, treba se ponovo vratiti u vrh.

* Da li je epizodna uloga naših reprezentativaca u klubovima bila

predskazanje litvanskog kraha?

- Rezultat je proizvod takvog stanja. Sada bi trebalo da se istuširamo skromnošću i obučemo radničko odelo, jer nema mesta za odelo i kravatu. Na igračima je da rade deset puta jače i ozbiljnije nego do sada, samo na taj način mogu da zarade respekt u klubovima. Čekaju nas kvalifikacije, kao i 1995, kada smo na jednu loptu prošli Bugare, pa smo posle osvojili evropsku titulu u Atini.

* Ne postoji neka prečica?

- Nema prečice. Potreban nam je pokret cele košarkaške javnosti - igrača, trenera, ljudi koji rade u košarci, medija. Ako smo do sada radili dva sata, treba da radimo dva i po. Ako smo išli na spavanje u jedanaest, sada ležemo u deset. Treba nam 120 odsto, 100 više nije dovoljno. Bavili smo se problemima birokratske prirode, kreirali sliku da je za sve kriv Dragan Kapičić, čekali šta će reći ovaj ili onaj, iznosili prljav veš... U sportu nema laži, rezultat je jedino merilo, a do njega se dolazi samo radom. Gospodo, izvolite...