JEDNOG proleća, ne tako davno, jedan domišljati Englez je došao na genijalnu ideju: u posebno dizajnirane konzerve "pakovao" je londonsku maglu i prodavao je kao turističku atrakciju. Posao mu je išao toliko dobro, da u jednom trenutku nije mogao da zadovolji potrebe tržišta. Englezi, u čijoj kolevci se prvi put zaljuljao fudbal uspeli su, eto, i maglu da prodaju.

Danas, u srpskom fudbalu rade "legalno" vrhunski prodavci magle, presvučeni u dresove fudbalskih sudija. Taman smo pomislili da smo se otarasili nekog tamo Obradovića, da mu je "odrezana" prava mera, kad eto ih neki Nikolić i neki Stojilković, a onaj isti Obradović danas kontroliše suđenje (?!) nekih svojih kolega u Prvoj ligi.


Kao da živimo u vreme bez štampe, bez interneta, bez radija. Kao da se ne vidi kada sudije na svetlu dana i pravdi Boga sude nešto što samo oni vide ili što naručilac traži. Fudbalsko prodavanje magle je postao unosan posao u Srbiji. I traje to, bogami, već celu deceniju. Ma, da smo spali samo na radio prenose, pokojni Radivoje Marković ili Jordan Ivanović bi to opisali onako, svojim rečima, kako i dolikuje.

Ljudi, bre, što pravite ljude kojima je do fudbala u Srbiji slepcima kod zdravih očiju? Što od novinara, navijača, fudbalera, trenera, TV komentatora, snimatelja, pa čak i dečaka koji vraćaju lopte, pravite - budale? I mnogo važnije pitanje: kada će da stane ovo prodavanje magle? Onaj londonski prodavac s početka ovih redova se dobro opario. Pozivam one kojima je stalo do srpskog fudbala, da što pre otvore konzervu koju nam godinama prodaju Nikolići, Obradovići, Stojilkovići, Đokići... Neka je otvori bilo ko! Makar to bio i Nenad Lalatović...